ПАСПАЉ НИКАД ИСКРЕНИЈИ: Отац, мајка и брат су ми умрли од исте болести! Бог ме је казнио због нечега...
Живот га није мазио.
Легенда српске и светске кошарке, Жарко Паспаљ, одлучио је да исприча своју животну причу. Он је у великом интервјуу за Курир говорио о својим кошаркашким почецима, каријери, животу, породици и здрављу са којим већ годинама има одређених проблема.
ЈОКИЋ НАОШТРЕН ПРЕД ВЕЧЕРАШЊИ ОКРШАЈ: Скачем баш високо!
ЗВЕЗДА ИЗБЕГЛА ВЕЛИКУ ОПАСНОСТ: У редовима ривала има ЗАРАЖЕНИХ короном!
О почетку своје карије Жарко изјављује:
- Ћале је 1976. године добио посао у Подгорици, што се није често дешавало. Обично су православци ишли за Београд, а муслимани у Сарајево. И то је био вероватно најзначајнији период за мене јер сам улазио у нове сфере. И спорт нам је био огромна ставка у одрастању ван школе, а и у школи смо били добри, био сам изврстан ђак. Увек је ту било друштво, а играо сам кошарку, фудбал, одбојку, стони тенис, све где су се сакупљали другари. Било је мало терена, али увек смо проналазили начин да нам буде супер. И водило се рачуна о физичком васпитању, професори су обраћали пажњу, запажали таленте. Фасцинантно је колико је та мрежа у спорту, спрега школа и клубова, била добро постављена. Нисам сигуран да је то намерно тако направљено, али било је логично и функционисало је. Ја сам заправо по цео дан играо стони тенис, али и кошарку. Негде са 14 година баш сам израстао, а сећам се баш те године кад сам био на радној акцији, заправо сам одлучио да стони тенис неће бити мој примарни спорт. И тада сам већ био окорели баскеташ, дружио сам се са старијим момцима који су већ тренирали. За мене су тада причали да сам озбиљан таленат, шта год то значило. И играо сам сва жива такмичења, школска, градска, ма све. Страшно сам то волео и ништа ми није сметало, да ли на бетону, у хали, било ми је важно само да се игра. Како су ишле године, долазило је више тренинга и обавеза, па школа више није била приоритет. Два тренинга дневно и школа, то баш и не иде.
- И тако сам постао запажен играјући за Будућност и јуниорску репрезентацију, тражили су ме сви, највише Цибона и Босна. Тада је лига била врло интересантна, све екипе које су се бориле за опстанак код куће су биле лавови, а у гостима озбиљни туристи. И ови што су се борили за титулу, губили су код нас у Подгорици, у Чачку, Задру... Тако првак заврши са пет, шест пораза и то говори какво је првенство било. Тако, дође нам Цибона, с којом смо увек имали добре односе. Нама није требала победа, а њима јесте у борби за титулу. Да се не би они мучили, одлучено је да се ту не запиње, али ми млађи за то нисмо знали. Имао сам 16 година, и почне утакмица, а ја и ови моји што су имали по 17, 18... напросто их ојадимо. И било је готово да изгубе, а онда старији, који су били упознати с договором, то изнивелишу и Цибона победи. Хоћу да кажем да су односи клубова били одлични и било који клинац из Будућности био је наговаран и предодређен да иде првенствено у Загреб, а у Београд значајно мање. Чуо сам за причу да су из Цибоне дошли да гледају тренинг Будућности и да изаберу једног младог играча, а да су мене тада склонили да ме не узму. Међутим, не знам да ли је то истина, ја бар нисам знао за то. Са 18 година отишао сам у Босну, али тамо ми се није свидело. Не град или промена средине, већ неке кошаркашке ствари и вратио сам се у Подгорицу.
Жарка Паспаља ипак највише памте навијачи београдског Партизана у коме је ова легенда кошаркашкох спорта провела неколико сјајних сезона.
- То с Партизаном десило се случајно, сезона 1985/1986. била је добра за Будућност. Тамо где су нас сви отписивали, ми направимо историјски успех. Завршимо као трећи у лиги, што је било огромно достигнуће за клуб. Било је јасно да смо велики допринос дали и ми, млађи играчи. Неки нови клинци, Лука Павићевић, ја... Нисам хтео да идем из Будућности, што би ми вероватно била највећа грешка. Али, то је био максимум тог клуба, нису испоштовали оно што смо се договорили и ја на крају одем у Партизан. Судбина ми је тако наместила, било је логично да се склоним и наставим каријеру у великом тиму. И потрефило се да дођу и Дивац, Пецарски, Накић, у екипи су већ били Ђорђевић, Обрадовић, Грбовић, Савовић... Мешавина искуства и младости.
Паспаљ је разуме се био и истакнути члан кошаркашке репрезентације, тадашње Југославије, са којом се китио разним одличјима.
- Та 1995, и све што се дешавало око Првенства Европе и након њега, заиста је нешто јединствено. Ми смо били страховита генерација. Нажалост, кад смо се захуктали, кад смо освојили два европска и једно светско првенство, брутално су нас прекинули. Пуј, пике, не важи. А претходно смо озбиљно чистили ривале у финалима. Замисли, најстарији је био Дражен са 27, ја сам имао 25, а остали су били млађи, а надолазе Ђорђевић и Даниловић... Јасно је да би преслишавали све наредних пет година и вероватно би нам најзначајнија и најтежа утакмица била само финале Олимпијских игара. Много ме то тада погодило, а сад изазва код мене озбиљан бес и мржњу. Посебно кад се политика умеша у нешто где јој није место. А и та ‘95. и није требало да се деси, био је то стицај околности. У твојој земљи се дешава све најгоре и то тако траје годинама. И деси се тај спонтани дочек који до тада није виђен. Нама је још у авиону пилот рекао: „Момци, има доста људи који вас чекају“. Ма који људи, шта... Не можеш да повежеш. И добро да је остала та тераса, да славимо наше момке. Јер спорт је релативна ствар. Много кратко траје и створи ти погрешну животну перцепцију - изјавио је Жарко Паспаљ у интервјуу за Курир.
- То око мојих здравствених проблема и није нека прича. Ево, овако: седим овде у овом мом дворишту, има овде и овај предиван терен ту. Поносим се што сам га направио, ту су две године одрицања. Али, ја нећу да узмем лопту у руку, а нисам је узео једно 14 година. Јер кад год сам је узео, узбудио сам се и узнемирио. Желим да објасним шта ми је одузето. А сваки пут када сам покушао да будем део онога што ми је обележило живот, буде пец, пец, стезање у грудима и завршим у болници. Да ли је то стварно стање или толика узбуђеност... Сваки пут кад треба да узмем лопту, да је дам неком другом, тај осећај је био посебан. Зато нећу, ни случајно. Ту ме негде Бог казнио због нечега. Не знам због чега. Не мислим да је то била нека немарност, начин живота. Мени се тако десило. Отац, мајка и брат преминули су од срчаних проблема и онда сам схватио, додуше не на време, да је генетика имала великог утицаја. Тако да је и оно промашивање пенала било део тога. Недовољно сам се бавио стварима које су биле изузетно важне. Па из универзалности у кошаркашком смислу превазиђеш то да једна рука не функционише како треба. Онда сам урадио неке тестове на савет једне дивне жене. И тад схватиш да није све до тебе. Нешто јесте, цигарете, на пример. Па ја сам почео да пушим са 13 година и никад до данас нисам престао. Заправо, био сам на електронским цигаретама једно време, а кад сам остао без њих, вратио сам се на праве, запалио сам је после пет минута. То што их нисам оставио највећа је моја грешка као спортисте и живог бића, али оно што се није десило, можеш само да сањаш. Ко зна, можда бих био 30 одсто бољи - закључио је Жарко Паспаљ.
