ПЕШИЋ ГА ПОЗВАО У НАЦИОНАЛНИ ТИМ: Бараћ објаснио какав је то осећај

- Позив у национални тим за мене је био велика част - каже Бараћ и потом додаје:

- Увек сам се трудио да мој развој буде постепен и праћен преданим радом, да иза свега тога постоји квалитетна подлога. Тако се моја каријера одвијала до сада и зато ми је веома драго да је уследио и тај корак и позив да постанем члан стручног штаба наше сениорске репрезентације. Био сам поносан и, да будем искрен, једва сам чекао новембарски ФИБА прозор да узмем учешће у државном тиму - објаснио је Бараћ који је својевремено као помоћник Дејана Мијатовића са млађим репрезентативним селекцијама
освојио три медаље - две бронзе са младом и јуниорском репрезентацијом на европским првенствима, и сребро на Светском шампионату за играче до 19 година.  

Сходно резултатима које прави са, из године у годину, Мегиним све млађим тимом, на рачун Бараћа стижу похвале са свих страна и то од великих тренерских имена:

- Захвалио бих се свима који су јавно препознали неки квалитет у мени - одговара Бараћ на питање како реагује на комплименте старијих и искуснијих тренера који су оставили упечатљив траг у европској кошарци:

- Мислим да је то и потврда да начин на који мој тим игра кошарку има смисла. Свима је познато колико је легеднарних тренера ова земља дала, а ову игру сам учио управо од свих њих и зато ми је то велики подстрек за даљи рад. Међутим, морам да кажем да поред похвала понекад постоје и критике и зато се увек трудим да будем чврсто на земљи и да верујем у свој рад и идеје.

У тренерске воде Бараћ је ушао већ са 19 година. Претходно је играо кошарку у првом тиму Суперфунда, али када је добио позив да буде тренер, није се много двоумио.

- Као млад играч сам са тренерима и саиграчима имао однос који је људима у клубу одавао утисак да бих могао да се бавим тренерским послом. Такви коментари само су ми додатно улили самопуздање, јер сам већ од јуниорских дана почео да озбиљније пратим рад тренера и да се припремам за тај неки будући позив. Врло рано сам био свестан да сам неки играчки потенцијал достигао прерано, да сам се рано развио у физичком смислу и да те моје физичке карактеристике неће бити довољне за највише домете. Иако ми се играла
кошарака, брзо сам пресекао. Једног дана само сам спаковао спортску опрему у торбу, отишао на поподневни тренинг, поздравио се саиграчима, поделио им ту опрему и пожелео им срећу. Исто вече сам набавио неколико основних тренерских алатки као што су штоперица и пиштаљка и појавио се на тренингу кадетске екипе Супрфунда и након тога више није било никакве дилеме.

После неколико година у Суперфунду, уследио је одлазак у итаљинског трећелигаша Ортону, а потом повратак у Србију, где је са Торлаком и екипом земунске Младости бележио одличне резултате. Три године је потом био помоћни тренер у Игокеи, са којом је освојио три титуле шампиона Босне и Херцеговине и два национална Купа, а потом је у сезони 2022/2023. сео на клупу Меге. Почетак није био нимало лак. У првих пет кола претрпљено је пет пораза, а у уводних 13 утакмица екипа је изгубила 10 мечева.

- У овом послу није успео само онај који није издржао. Неуспеси морају да се прихватају као лекције, као својеврсна школа - враћа филм и са одређене временске дистанце сумира утиске Бараћ:

- Од склапања тог тима у лето 2022. године и почетка припрема имали смо заједничку идеју, гурали смо у истом смеру и то је доста добро изгледало што се тиче начина рада, напретка играча и поделе улога у тиму, у смислу давања највеће одговорности најталентованијим, уједно и најмлађим играчима. Али, није било лако побеђивати у то време. Међутим, оно што мора да се напомене и што мора да буде лекција за многе је да су ми људи из клуба указали безусловну подршку. То је било велико поверење, али уједно и веровање у сопствени избор и заједнички рад. Све то се на крају исплатило. Сезона се окренула, у другом делу забележили смо девет победа од 10 утакмица и играли плеј-оф.

На овом примеру Бараћа, Мега је показала и доказала колико је специфичан клуб и другачија кошаркашка средина. Зато можда и не чуди што носи епитет клуба који је ван америчког континента дао највише драфтованих играча у НБА лигу – чак 16. На питање, која је тајна успеха Меге, Бараћ одговара:

- Тајна је у систему, колико год та реч била излизана, али заиста је тако. Тајна је у томе да сви људи који су укључени у тај процес имају исте циљеве. Тимови су сваке године практично нови, а сви знамо колико је у овом спорту тешко направити успех када се играчи мењају. И не само што су нови, него су и тимови све млађи и то не представља лак посао. Међутим, нико од тих играча није у Мегу залутао. Сви су они ту зато што су препознати због своиг талента и потенцијала - рекао је Бараћ и потом посебно истакао:

- На најодговорнијим местима у клубу раде људи који и текако знају свој посао и који беспрекорно спроводе цео концепт. Оно што је можда и најбитније, а то је да постоји јасна идеја на који начин Мега треба да ради, како треба да игра и који су основни принципи који се не мењају, да млади треба да добијају шансу, да морају да имају право на грешеку, да се на свакој утакмици иде на победу и да се направи систем игре и тренинга у коме њихови квалитети и таленти могу највише да дођу до изражаја.

Концепт јединствене и специфичне методике рада у Меги доноси све више бенефита српској кошарци. У прилог томе најбоље сведочи чињеница да су у репрезентацији Србије на Олимпијским играма у Паризу, где је освојена бронзана медаља, играла чак петорица играча која су стасала и играчку афирмацију стекла управо у Меги – Никола Јокић, Василије Мицић, Филип Петрушев, Никола Јовић и Урош Плавшић.

- И највећим противницима Меге постало је јасно колико је овај клуб постао значајан за српску кошарку, јер у највећој мери негује младе играче. Огроман број тих младих играча у Меги и сада представља будућност националоног тима. Када би постојало више средина налик овој, мислим да би наша кошарка од тога само профитирала.

Успех не долази преко ноћи. Кључна реч је посвећност, али и перманентна едукација и стручно усаврашавање.

- Кренуо сам врло рано у тренерске воде и самим тим врло рано дошао до тог броја сати који су поребни да би у некој вештини достигао задовољавајући ниво. Трудим се да свакодневно учим и то од успешних људи из различитих области. То није само кошарка и не нужно само спорт. Кроз године бављења овим послом дошао сам до неких закључака и истина, трудим се да правим паралеле и нађем сличне ситуације у другим областима у животу - каже Бараћ и потом детаљније појашњава ову своју тезу:

- Волим да гледам фудбал и да пратим рад фудбалских тренера. Ствари које су најбитније, када је тактички део посла у питању у кошарци, као што су дефанзивна транзиција, обезбеђивање поседа, стварање бројчане или квалитативне предности на одређеном делу терена су исте такве и у фудбалу. Понекад смо ми тренери толико у свакодневном послу да не можемо да разликујемо шта су истине, а шта заблуде које су распострањене у нашем спорту, али када видиш да у фудбалу важе исти или слични принципи за које мислиш да су битни и у кошарци онда постаје кристално јасно да је то истина.

Бараћ не крије да се труди да много учи из искуства других:

- Свако је скуп онога што је негде видео, чуо или прочитао. Зато треба бирати садржаје којим ћеш да се обогаћујеш у сваком смислу кроз уметност, литературу... Оно што ми у последње време привлачи пажњу су биографије успешних привердника, људи из света бизниса и других области, који су били иноватори односно људи који су имали велику жељу да се у неком послу докажу и остваре успех. Сви они су негде делили огромну страст према свом послу, исту онакву какву ја гајим према кошарци и зато се трудим да упијам та њихова искуства. Сматрам да су сви они имали само једну велику жељу, као уосталом и ја да постанем тренер, и на неки начин постали смо њоме опседнути.

Тренерски посао тражи много одрицања, веома је и стресан, а Бараћ је јасан шта га у свему томе испуњава:

- Највише ме у раду чини срећним сам процес до остварења неког циља који смо поставили. То може да бити микроциклус, када је нека утакмица у питању, или дугорочни циљ када се реч о напретку тима на крају сезоне у односу на почетак или индивидуалном развоју играча. Све што обухвата те процесе и тај рад треба да буде уживање. У овом послу постоји пуно притиска, а тај притисак никада не сме да првазиђе и надјача количину уживања и љубави у тоим целом процесу.

А када су циљеви Меге у овој сезони у питању Бараћ каже:

- Пре свега, да се заборави прошла сезона која је била историјска. То није лако. На многе ствари у спорту генерално не можеш да утичеш, а то су квалитет лиге, квалитет противника, буџет. Међутим, оно на шта можеш да утичеш јесу сопствена очекивања. Ми нисмо желели да будемо нереални и робови неких очекивања која се сама по себи намећу. Определили смо се да будемо скромни, да схватимо да смо прошле године имали среће и знања да избацимо огроман број играча који су направили искораке у својим каријерама и да
сада на њихова места долазе моци који имају своју причу, своје квалитете и мане и да негде све паралеле треба да престану да се повлаче - рекао је Бараћ и за крај поручио:

- Из те скромности и реалности поставили смо себи реалне циљеве које није лако достићи, а то је да играмо оно што ја волим да кажем мега кошарку. То је начин игре који смо успоставили, да се игра у великом интезитету на оба краја терена, да се игра брзо и модерно, односно кошарка која ће нам са овом екипом дозволити да будемо равноправни са свима и да сваку утакмицу играмо да победимо. И за крај, оно што је најбитније, а то је да се из таквог начина игре и из овогодишњег тима афирмише неколицина играча спремих за највиши
ниво -  закључио је Бараћ.