АНДРИЈА ГЕРИЋ ЗА СД: О највећем ривалу наше земље, одбојци некада и сада и утицају короне на спорт
"Пробудите победника у себи. Научите да размишљате као шампиони".
Када је на његовим грудима био национални грб, одбојка је у Србији била спорт, по популарности у рангу са кошарком, и тик иза фудбала, ако не и раме уз раме са најважнијом спроедном ствари на свету. Успеси су се низали, утакмице пратиле, срдачно се навијало, а и деца су на часовима физичког васпитања редовно као омиљену спорт бирала управо ову игру.
СТРАХИЊА ЕРАКОВИЋ ЗА СД Бек или штопер - све прихвата! "Не постоји клуб који може да ми замени емоције према Звезди"
ЕМОТИВНИ ОПРОШТАЈ ФЕДЕРЕРА: Сузе Роџера, јецаји Рафе и Ђоковића и много загрљаја (ВИДЕО)
Сада, деценију по завршетку блиставе каријере, одбојка није на нивоу као када је он играо, деца мало мање бирају овај спорт, а и резултати умеју да изостану, бар када је континуитет у питању, а он? Где је сада он - Андрија Герић.
Врхунски спортиста, прави лидер и мотиватор био је наш средњи блокер на терену...сада је то исто, само у мало другачијој форми. По завршетку одбојкашке каријере започео је једну другу, каријеру спортског психолога, са јасним мотивом свима који гласи: "Пробудите победника у себи. Научите да размишљате као шампиони".
Герић за СрбијаДанас открива како је дошао на идеју да се бави овим послом, и шта га је навело да се опроба у спортској психологији.
- Увек ме је то интересовало, а пред крај каријере сам почео то да студирам. Желео сам да останем у спорту, бити тренер је јако стресан псоао, то је као да сте играч, али све испочетка, само доста теже. Кад си тренер ништа не зависи од тебе, као када си играч. Мени се допало да помажем другим спротистима и изабрао сам овај пут.
Такође, сматра да тренери морају да имају и многе друге вештине, а не само познавање тактике.
- Проблематично је то што се све мери кроз резултат, али за њега има доста фактора. Мени је битан субјективни осећај, мени значи да се спортиста фокусира на себе и на игру, тренери треба да поседују психолошке вештине, а не само тактичке, међутим питање је колико раде на томе.
За национални тим заиграо је 1995. године, и деценију и по био у њему. Тада су остварени највећи резултати у историји овог спорта, када је реч о нашој селекцији. Данас, периодично нас одбојкаши обрадују успехом, али култ спорта је на доста нижем нивоу него почетком 21. века, када је Герић био део генерације коју су чинили између осталих још и браћа Никола и Вања Грбић, Иван Миљковић, Горан Вујевић и други...
- Сада су другачији услови, другачији људи, деца и читава култура. Треба узети у обзир да је то био почетак великих резултата, а то је уједно била једна од ретких лепих ствари у том тешком периоду, па се све некако гледа и кроз љубичасте наочаре. Момци и данас имају добре резултате, али све се променило. Одбојка мора да ради бољи посао у смислу маркетинга, кошарка то ради на много вишем нивоу, а фудбал је прича за себе, без обзира на резултат.
Оно што највише упада у очи је изостанак репрезентације са последње две највеће спортске смотре на свету, На Олимпијским играма у Пекингу елиминисани смо у четвртфиналу, потом у Лондону у групној фази, а у Рију и Токију нас није ни било.
- Ми смо на Олимпијским играма у Пекингу изгубили од Америке, и то са 3:2, ту нема шта да се замери. Након тога мислим да је било пропуста у самој организацији и читавом систему. Нисмо се квалификовали за Олимпијске игре у Рију, млада деца су са одбојке отишла да тренирају кошарку, успева некако да се скупи тим за репрезентацију, али ниво по клубовима је низак, међутим сада је то мало боље него протеклих година. Корона је донела позитивну ствар, јер се велики број играча вратио из иностранства, подигао се ниво и финансијски, што је добро за овај спорт.
Освајач чак 17 одличја са националним тимом на великим такмичењима био је важан шраф сваког успеха, а једна медаља се издваја. То је и била круна генерације и трон на Играма 2000. године,
- Злато на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године је нешто највише што смо остварили, драге су ми биле и Олимпијске игре у Атланти, четири године раније, када смо били трећи, то је био прави узлет за читаву генерацију.
Тих година, гледали смо напете мечеве са бројним ривалима, попут Пољске, Италије, Бразила и Америке, а Герић за наш сајт открива са ким су се водиле најжешче битке и кога сматра највећим противником.
- Бразил нас је од 2000. године до 2008. тукао где је стигао, имали су сјајну репрезентацију. Са Италијанима је такође било важно да победимо, јер је добар део играча играо тамо, па смо хтели да се покажемо додатно.
Без икакве дилеме, одбојка се у односу на прву деценију 21. века променила, и у смислу популарности, али и квалитета, међутим Герић у свему томе налази због чега је овај спорт сада такође занимљив и неизвесан.
- Сада више немамо нацију која доминира, мењају се земље, мењају се шампиони, зато је интересантно. У Србији, код жена је мало већи избор играча него код мушкараца, Маја Огњеновић је у репрезентацији играла 20 година, оне и имају континуитет. У свету мушке одбојке нема државе која неприкосновено доминира и то је заиста занимљиво за гледати - закључио је Андрија Герић за СрбијаДанас.
