ИСПОВЕСТ ДЕЈАНА САВИЋА: Порази су ти који у мени остају уцртани више него победе

Релативно мирно можемо да направимо смену генерација. До 2024. године, која је практично на прагу за све нас тренере и оне што не размишљају од данас до сутра. Седам или осам година је јако кратак период за формирање и усавршавање репрезентације. Можемо да имамо и екипу за Олимпијске игре после Токија. Оно на шта треба указати јесте то да постоји велики проблем због резултата које прави и које може да прави репрезентација. То може да створи озбиљан привид, односно да значи сакривање тренутних тешкоћа у којима се налази ватерпол.

Дејан Савић је невероватан. Тешко је с њим радити интервју. Сваки час мислима дохвати кваку трофејне сале велике каријере у намери да изађе напоље. Из бајке у реалност. И тако, чукне шаком по постаменту с пехарима да провери чврстину, па окрене медаље да види њихову другу страну. Не признаје да је чудотворац. С репрезентацијом је остварио триплету – европски је, светски и олимпијски шампион – и не само то него има и Светску лигу и Светски куп. На констатацију да је та серија класификована у зборнику „Веровали или не” као подвиг из домена чуда, одмахнуће руком: „Све је то спорт.”
Одговоре о трофејима и признањима, победама и рекордима, претвара у телеграфску и есемесовску форму, с више него јасним сигналима да га више интересује тражење кључа за оно што ће се догодити, пазите, после Олимпијских игара у Токију 2020. или још четири године касније. До тада златни костур тима из Рија биће ојачан мишићима и енергијом мотива неколицине талената са ширег списка. И каже, биће задржан ниво. А за касније? Нека нам је бог упомоћ ако се нешто коренито не промени и ватерполо не прикључи на већу и јачу статусну инфраструктуру каква приличи шампионима.

Кад сте 28. децембра 2012. године промовисани у селектора, рекли сте: „Не бојим се, знам шта је српски ватерполо.” Каква је разлика у погледу из воде и са ивице базена?

– Кад сам постао тренер ватерполо репрезентације Србије, знао сам у шта улазим и шта то представља. Огромна част, задовољство, али пре свега одговорност. У суштини, имали смо много тога испред нас. Сама традиција српског ватерпола задаје највеће могуће циљеве. На одређени начин ми их и реализујемо. Имамо континуитет освајања медаља од 2000. године. Не могу да кажем да је таква традиција представљала проблем, али јесте терет. То мора да постоји и данас. Сваки играч и тренер који представља ватерполо спорт кроз репрезентацију мора да носи терет, нећу да кажем бреме прошлости, него одговорности. То је нешто што је стални пратилац овог спорта код нас. Е сад, што се тиче погледа из воде и с клупе, разлика је велика. Тренер контролише и гледа 13 карактера, а кад је проширени списак, онда је то и много више. То су различите личности па мора да постоји међусобно поверење и договор. А кад си играч, ти знаш шта можеш и шта не можеш. Имаш озбиљно самопоуздање које може да се поремети, али имаш и оног играча с леве и с десне стране, као и оног дебелог на ивици базена који на неки начин може да те врати у жељени ток или смер.

Ватерполисти Србије у ХУМАНОЈ мисији на клиници за онкологију (ГАЛЕРИЈА)

Где се цепа слика о Дејану Савићу играча и Дејану Савићу тренеру/селектору?

– По килажи… Шалим се. У суштини, велика је разлика. Ако ништа, смиренији сам сад. Припремао сам сам себе за тренерски позив годинама и оног момента кад сам изашао из базена, морао сам да заборавим, заправо не да заборавим, него да се одрекнем играчке каријере. И више ниједног тренутка да не размишљам као играч. То је јако важна ствар. Мирнији сам тренер него што сам био играч. То не значи да и даље нисам темпераментан. Ипак, многе своје емоције, нећу да кажем кријем, него контролишем. Ако сам ја диригент оркестра, онда сви играчи гледају у мене, односно требало би да се угледају на мене.

Преузели сте репрезентацију након што је она освојила бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лондону. Шта сте прво рекли дојучерашњим саиграчима?

– Надам се да нећете да пишете и мени писма!

На Светском шампионату 2013. у Барселони, Србија је освојила седмо место након пораза од Црне Горе у четвртфиналу. Том мечу се јако често враћате. Зашто?

– Порази су ти који у мени остају уцртани више него победе. У вредносном смислу, ми морамо да изађемо из пораза јачи како се они не би понављали. Морам да кажем да је Барселона 2013. била једно отрежњење, пре свега за мене, а после и за екипу. Схватили смо да нисмо непобедиви и да морамо да урадимо одређене кадровске промене, али исто тако да морамо нешто да мењамо у приступу, понашању и свему осталом.

ЧАВИЋ ПОГОДИО ЖИВАЦ: Фелпс ЖЕСТОКО одговорио српском пливачу (ФОТО)

То Вас није поколебало. Рекли сте: „Идемо даље, верујем у овај тим.” А да ли сте осетили тада да неко не верује у Вас?

– Апсолутно! Сав терет одговорности сам преузео на себе. И био сам спреман да сносим све последице. Сматрао сам, ипак, да се у анализи тог наступа морају сагледати многе чињенице, почевши од организационих питања, која су дефинитивно утицала на резултат. С друге стране, сама промена тренера спортски захтева да се да и друга прилика. Најбитнија ствар је не да тренер прихвати играче, него да играчи прихвате тренера.

Опширније у новом Експресу који је на кисоцима широм Србије…