МАРКО ВУЈИН: Градимо европску Војводину
У августу прошле године постао потпредседник новосадског клуба.
На тачно 11 година од сребра у Београду, некадашњи бомбардер Орлова за Mozzart Спорт је говорио о новом изазову у редовима српског шампиона, о репрезентацији, скоро деценију и по играња у гигантима, Веспрему и Килу. Био је својевремено један од најбољих шутера на планети, имао је топ у левој руци, играо 13 година у два гиганта светског рукомета, Веспрему и Килу, са Србијом је на данашњи дан 2012. године освојио сребро на Европском првенству у Београду, шести је стрелац у историји Лиге шампиона, а занимљиво, ниједан меч није одиграо у нашем елитном рангу, Суперлиги. У питању је Марко Вујин, Бачкопаланчанин, који је почетком августа прошле године постао потпредседник Војводине.
ДОМИНАЦИЈА: Данска ТРЕЋИ ПУТ заредом ШАМПИОНА СВЕТА!
СЕНЗАЦИЈА У КУПУ: Црвена звезда савладала Нови Београд и освојила трофеј
ИВАНА ВЕЋ ЛЕТИ: Вулета победила у Немачкој и поставила тренутно НАЈБОЉИ резултат на свету
Седам година је био део великог Кила, рукометног џина с Балтика, сан већине рукометаша. Зна како функционише великан са севера Немачке, четвороструки шампион Старог континента, освајач 22 Бундеслиге... Богато искуство жели да пренесе на Сланој бари. Део је нове снаге Лала, клуба који доминира последњих девет година у Србији. Новосађани немају премца у нашој земљи већ скоро деценију, а сада се жели искорак у Европи, с Вујином као једним од најбитнијих карика у ланцу. Поникао је у Синтелону, играо је осим поменутих великана, и за мађарски Дунафер, лисабонски Спортинг, Вардар и Пик Сегед. Амбициозно је ушао у пројекат који би наредних година могао новосадске црвено-беле да постави на виши степеник. Да ли се на Клиси рађа европски пројекат, хоћемо ли после више од деценије изгнанства коначно на нашим теренима да гледамо најбоље екипе Старог континента?
О новој, модерној Војводини, о богатом искуству игања у Веспрему и Килу, о сребру у београдској Арени пред 23.000 људи пре тачно 11 година, Вујин је говорио у интервјуу за Mozzart Спорт.
- До сарадње са Војводином је дошло тако што ме контактирао један човек кога сматрам да има карактер да буде револуционар у нашем спорту, а то је Драгољуб Збиљић. Изнео ми је дугорочни план клуба. Играо само скоро 20 година у иностранству и схватио да врхунски резултати могу да се остваре ако се планира дугорочно и ради професионално. Видео сам се с њим неколико пута, изложио ми је план, идеју. Свидело ми се то, па је дошло до сарадње. Већ шест месеци сам потрпредседник Војводине задужен за спортска питања - рекао је Вујин на почетку разговора за ''Mozzart спорт''.
Да ли је позив дошао изненада, да ли сте после краја каријере размишљали да бисте могли да будете функционер?
- После завршетка каријере нисам имао план да останем у рукомету, желео сам да се бавим нечим другим. Имам слободног времена, па сам искористио тај разговор са господином Збиљићем као шансу да своје богато искуство играјући у најбољим клубовима Европе пренесем овде, али на прави начин, да не буде никакве скривене намере, ништа ’испод стола’, да то буде професионално и да се озбиљно ради. Свидела ми се та прича. Драгољуб Збиљић је човек који има емоцију, спортску, победничку. Његов концепт је да у свим клубовима СД Војводина буду бивши врхунски играчи који су нешто направили у тим спортовима. Кад имаш јак тим, онда то може да функционише.
Нови Сад је град одбојке и рукомета. Воша је шампион Србије у тим спортовима. Жели се искорак у Европи. Какав је план у наредном периоду?
- Мислим да Воша има потенцијал да буде у врху српског фудбала, наравно поред Црвене звезде и Партизана. Збиљић је у одбојци пет, шест година, направио је много, тим игра сваке године у Лиги шампиона. У мањим спортовима се брже долази до резултата. За фудбал треба више времена. Надам се да ћемо моћи да будемо све бољи, мислим да идемо у правом смеру. РК Војводина је девет година узастопно првак, база је ту. Ту су људи који су трудили да одрже клуб на високом нивоу, да буду први сваке године. Није било лако, било је проблема са финансијама претходних година. Дарко Јевтић је успео да извуче максимум, наравно уз помоћ тренера Бориса Ројевића. Имам одличну сарадњу с њима, одлично су ме прихватили. Разговарао сам са Збиљићем, прича је ишла у том правцу да се окренемо Европи. То је био хендикеп Војводине у претходном периоду, није било резултата на међународној сцени. Циљ је да играмо групну фазу Лиге Европе већ наредне сезоне. То је 10 мечева у јаком такмичењу, афирмација за младе играче. Не смемо од тога да бежимо, треба да се иде ка том циљу. Мој став током разговора је био да ако сам потребан за српске услове, није ми онда интересантно. Воша је већ најбоља у Србији. Мене интересују међународни резултати и мислим да ту могу да помогнем и да дам доста тога, да пренесем богато искуство из Веспрема и Кила.
Један од првих подухвата ове зиме је био довођење Тунишанина Мохамеда Азиза Аидија, по мишљењу многих, најбољег рукометаша у Суперлиги Србије. Из конкурентске Металопластике стигао ја почетком године на Слану бару у трансферу који је заљуљао помало учмалу клупску сцену. Како је дошло до сарадње?
- То је била заједничка одлука свих у клубу. Интересанто ми је било то, начин на који играчи сада размишљају. Мој став је да не треба да журе, за младог играча је најбитније да игра и мора да буде плаћен да би се од њега очекивао професионални приступ. Морају сви, од играча до људи у клубу да примају плате на време, то даје стабилност и озбиљност. Немогуће је да се критикује играч који није добио плату пар месеци. То је најважнији део. Када сам долазио на састанак, ја сам то имао на уму да кажем Драгољубу Збиљићу, али ме је он предухитрио. Сам је рекао да да сви морају да буду испоштовани, да оно што је договорено мора да буде исплаћено. Видео сам да је тако, да је успео у томе да постави ствари на професионални ниво. То је мени помогло у разговору са играчима, па и у том случају са Азизом. Верујем да је ово само почетак стварања нове, јаче Војводине.
Како сте задовољни Суперлигом Србије? Чини се да су кола кренула напред, да је ове сезоне шампионат много јачи него претходних.
- Док сам играо, а и ових годину дана откад сам пензионер, слабо сам пратио наше првенство, али сам се ове сезоне изненадио да постоје пет, шест озбиљних тимова, да плаћају редовно. Говорим о Војводини, Динаму из Панчева, Металопластици... У Партизану има пет, шест младих играча који имају озбиљну минутажу. Звезда има добар пројекат, надам се да ће то да буде онако како је Шкрбић изложио када је постао председник. Ту је и Раднички из Крагујевца из кога стоји град. Мањи је буџет, али је све испоштовано. Квалитет је на коректном нивоу. Има 10 до 12 веома талентованих играча који би могли да направе и лепе иностране каријере.
Који су ти млади?
- Интересантне су ми њихове године и мислим да уз прави пут могу да направе велике каријере, да им иду узлазном путањом. Код нас у Војводини је то Лука Роган, из Партизана голман Андреј Трнавац, бекови Никола Зечевић, Стефан Петрић и Урош Којадиновић, десно крило из Металопластике Матеја Додић, затим Данило Радовић и Вељко Чабрило из Динама Панчева, лево крило из Звезде, јуниорски репрезентативац Урош Симић који игра по 60 минута. Говорим о њима јер су млади, а већ имају искуство, добру минутажу и то користе на прави начин. Поменуо бих још Тасића као доброг одбрамбеног играча, такође младог репрезентативца. Ту је и Симо Шијан, наш играч, Никола Перић из Звезде, који има генетику, не морамо да причамо о квалитетима његовог оца. Набројао сам више од 10 играча који су веома занимљиви. На њима је да раде. Врхунски клуб у Европи никада неће довести играча ког нису гледали против својих конкурената у Европи. Рецимо, Кил и Флензбург ће узети нашег младог рукометаша када буде играо групну фазу Лиге Европе против Рајн Некар Левена, Монпељеа, Нанта... У тим утакмицама, и то не на једној, него када буду одиграли више утакмице на врхунском нивоу, тад се пали лампица. Ови момци су интересантни. Када даш седам осам голова Гепингену, Рајн Некар Левену, онда то има већи одјек. Свако мора то да зна. Морају да иду правим путем, да изаберу прави клуб. Могу да оду у 14. или 15. клуб у Бундеслиги, да пробају да се изборе, али је то тежи пут. Боље је играти европска такмичења.
Имамо ли играча у Србији за велике европске клубове, будуће репрезентативце?
- Гледао сам доста утакмица, пратим све у последње време. Веома је битно у овој фази каријере да се изаберу клуб где ће се играти европске утакмице и где ћеш имати завидну улогу. Битно је да кад се одлази из матичног клуба, да следећа адреса буде испоштована и минутима, да не будеш 14. или 15. играч, да време пролази. Битно је ићи корак по корак, да би се дошло до врхунског клуба и да то траје годинама, а не да одете у јак тим и да то траје само годину и после одете у пет пута гори. Ту се играчи губе, таленти пропадају.
Може ли у Србији млади играчи коректно да зараде, да не мисли да ли ће сутра имати да преживе, да плате основне потребе?
- Видим да сада у Србији могу добро да зараде, не морају одмах да оду у иностранство по сваку цену. Сада могу у српским клубовима да имају коректан новац и да је на њима да не иду само на обавезне тренинге са екипом, него да морају да раде индивидуално, да професионално живе и да знају да, ако даш максимум и ако те повреде мимоиђу, да новац који добијеш овде може да буде и пет, шест пута већи у иностранству. Има места и за развитак и у Србији. Ако си прави и, понављам, само ако играш јаке европске утакмице. Спорт је најпоштенија ствар на свету. Ту нема протекције. У свим професијама може да се прогледа кроз прсте, да неко ради више или мање, али је спорт једино где терен све покаже. Квалитет кад тад изађе на видело.
Имате ли неког узора, да кажете, Војводина жели да буде као овај клуб?
- Цеље је преживело економску кризу, остао је словеначки бренд. Сваки домаћи играч зна ако оде тамо, то је у овом моменту 14 мечава групне фазе Лиге шампиона. Блаж Јанц, Миха Зарабец, Благотиншек… да не набрајам многе, сви су они прошли Цеље. Војводина има фантастичан потенцијал да буде нешто слично као Цеље, да буде база наших играча, где ћемо им обезбедити услове, да гледамо као расту, да играју групну фазу Лиге Европе и једног дана Лигу шампиона, што да не. Тако ће да профитира српски рукомет, репрезентација. Као клуб добијате такав ветар у леђа. Ако један Лука Роган постане врхунски пивотмен и оде у неки од топ клубова у Европи, одигра минимум 20 до 30 европских утакмица овде у Војводини, то је ланчана реакција, онда следећем рукометашу се даје до знања да је то могуће. Играчи ће да кажу, идем у Војводину, имаћу добре услове, борићу се за титулу сваке године и играћу европске утакмице. Играте у својој земљи, можете добро да зарадите.
Може ли Војводина финансијски да испрати амбиције? За наше клубове је и даље милион евра чаробна цифра која се тешко достиже?
- Моја филозофија је да бих радије максималан износ који можемо да платимо, у складу с буџетом, дао младом играчу који може код нас да се развија, да буде бољи, који ће да респектује тај новац. Боље неком клинцу дати него неком од 36, 37 година. Дугорочно и биолошки он не може да буде бољи, може он на искуство да добије неку утакмицу, одигра када треба. И то је добро, треба нам то. Мени се раније свидео концпет рада KK Партизан, када је Душко Вујошевић био тренер. Колико је он само створио играча и колико је репрезентација Србије профитирала од тога. Друга је ситуација када имате буџете као Кил или Барселона. Не морамо на ростеру да имамо 20 младих играча, нека буде однос 70-30 одсто. Милана Милића смо вратили, он је 1998. годиште, има простора да се врати у форму, да буде оно што се од њега очекивало. Он је из Шапца отишао у Нант, где је испред себе имао једног Кирила Лазарова, најбољег стрелца у историји Лиге шампиона. Ту је био и Швеђанин Персон. То је била тешка ситуација. То је оно што бих саветовао да се тај пут избегне.
Прошле сезоне је Јовица Николић са 20 година био доминантан у нашој лиги, најзаслужнији за титулу Војводине. Из Новог Сада је отишао у најјачи шампионат на свету, Бундеслигу, у Вецлар. Може ли у будућности Воша да задржи такве играче, таленте који су брзо сазрели, добили шансу да у раној фази каријере имају главну улогу?
- Да смо раније знали нек ствари које сада знамо, мој савет био би му да остане још годину, две, да одигра Лигу Европе овде. Он је 2001. годиште, млад је. Имам информације из Немачке, дуго сам тамо играо. Знам да је професионалан, да је одиграо добро у последње време, да има добру минутажу. Лука Роган је 2003. годише и он има код нас озбиљну улогу. Што се тиче Јовице, Вецлар је стабилан клуб, који има традицију. Ако хоће да иде горе, мора да има експлозију форме, сваки меч да буде константан. Има храбрости, нема грешке код њега. Било би идеално да сада у клубу имамо Милића и њега заједно. Различити су типови играча, један је шутер, други игра добро један на један, чврст је у одбрани. У Лиги Европи били бисмо конкурентни на тој позицији.
Да ли у Србији могу да се испрате модерни трендови који сада владају у светском рукомету?
- Другачије се сада игра него пре десетак година. Јак темпо, доста трчања. Са некадашњим саиграчем Ландином Јакобсеном сам причао скоро. Рекао ми је да већ сада у Данској тренери саветују пивотмене да завршавају нападе без пада. Док ти устанеш, брз центар, примиш гол очас посла. Гледао сам ове сезоне меч Пик Сегеда и Олборга у Лиги шампиона. Мађарски тим има три тешкаша на позицији пивотмена, Банхидија, Габера и Роста, сви су габаритни, имају по 125 килограма. Олборг има је дао 44 гола, на тај темпо, три брзине су били испред Сегеда. Док Габор шутне, па иако постигне гол, док се придигне, они направе брз центар, вишак.
Да ли су Скандинавци родоначелници новог рукомета?
- Сигурно да јесу. Седам година сам играо у Килу, радио сам са многим играчима из Скандинавије. Рецимо, крила код њих од малих ногу уче да скачу из малог угла и да бацају ‚кокице‘. Код нас можеш са 18 година то да радиш, да чекаш дуго, да имаш велики угао. Они имају филозофију, ајде прво га научимо оно најтеже, лако ће он да даје голове кад има угао до пенала. Ако је озбиљно крило, даће га и из малог угла. Они су тако направили озбиљну причу. Зато имају врхунска крила, најбоља на свету - Хампуса Ванеа, Ханса Линдберга, Никласа Екберга, раније Ларса Кристијансена. Та њихова школа, начин на који они доживљавају рукомет, као стоје ближи зони него остали... Балканске екипе стоје далеко од зоне, на 15 метара, они су увек ту на девет, оштри, јаки… У Данској и Шведској све пуца, ’бомба’ пас, технички су перфектни, тркачки сјајни. Они играју на темпо и физику. Одбрана је блокерска, 6-0, договор голман-одбрана. Кад Ландин одбрани пет, шест лопти, то је крај. Ми не умемо да играмо брз центар. Рукомет напредује, голмани су све бољи. Тренд је да се мање шутира са девет, 10 метара. Каскамо као спорт организационо, око ЕХФ-а, ИХФ-а, људи око терена не прате модеран тренд. Финални турнир Лиге шампиона у Келну је спектакл. Догађало се да једно полуфинале буде завршено касно увече, а да мање од 24 сата буде наредни меч. Неком играчу због тога може да буде готова каријера. Те ствари ван терена не прате модеран тренд рукомета. Пре неколико година у Немачкој, Рајн Некар Левен је играо у суботу у Кјелцеу меч Лиге шампиона, а дан касније у Бундеслиги. Треба да долазе модернији, млађи, људи с новом енергијом, који знају језике, пробојни.
Рукомет је данас медијски слабо пропраћен у Србији. Деведесетих година прошлог века није било тако, дворане су биле пуне. Може ли опет да се рукомет код нас дигне на виши ниво?
- Систем се променио. Када данас анализирате, нилкада више нема гојазне деце, нема физичке активности, одвозе се деца у вртиће и школе као да су водећи људи у држави. Моја генерација је нон стоп била на игралиштима, развијали смо моторику. Нова технологија све то руши. Све мање деце долазе на утакмице, то ме брине. У рукомету посебно каскамо. Сигуран сам да би наш успех из 2012. године, сребро у Београда, сада имало дупло мањи одјек него што је био тада. Нису биле развијене у тој мери друштвене мреже које младима одвлаче пажњу. Сада на мечевима долазе 100 од 200 људи. Био сам фасциниран када смо с Килом гледали заједнички највећи дерби у Немачкој, Борусија Дортмунд – Шалке, 88.000 претплатних карата, оно је невороватно. То је породични дан, облаче се дресови, једу се кобасице, пије се пиво. У 15.30 је утакмица, после ако желиш можеш да наставиш да пијеш после утакмице, али сутра је нови дан, спреман си да допринесеш држави.
На данашњи дан пре 11 година, Србија је поклекла од Данске у финалу Европског првенства. То сребро је највећи успех у историји наше земље од самосталности. Међутим, пре и после тог одличја из Београда, резултати репрезентације нису били на нивоу. Шта су узроци?
- Основни проблем је што већина играча није пренело форму из клубова у репрезентацији. Част изузецима. Једноствно, проблем је био одсуство дугорочног плана. Београд нам се десио. Притисак је био велики, показали смо да смо врхунски спортиста. Пре и после тога нам се дешавао низ пехова, могли смо и боље. Долазили смо срећни, а често сам одлазили тужни, дуго је требало да се вратимо у нормалу. И мени су многи говорили да не играм у репрезентацији као у клубу. Играли смо добро СП у Шведска 2011. године, нисмо имали среће против Пољске, поражени смо у последњем минуту. Затим водимо против Словеније са два разлиике у 56. минуту, па изгубимо са два. У Лондону на Олимпијским играма водимо против Шпаније цео меч, па нудемо поражени, против Данске 15:10 на полувремену, па прокоцкамо, од Мађара смо поклекли, добије нас трећи десни бек, Мочаји, који нам постигне девет голова. Било је доста мечева на једну лопту, два полуфинала су била у ваздуху, али такав је спорт.
Како се догодио Београд?
- Никада ништа не бих мењао за то сребро, за полуфинале са Хрватском пред 23.000 људи у Арени. Често причам са великим пријатељем Ланетом Јовановићем, па коментаришемо ту атмосферу. Поносан сам на ту медаљу, крварили смо за њу. Од Пољске, Словачке и Данске у групи, па даље Немачка, Македонија, Хрватска, па опет Данска. Било је ту много јаких изазова. Осим играча велике заслуге за тај успех има тадашњи председник RSS-a Велимир Марјановић, затим стручни штаб на челу са Веселином Вуковићем, Владаном Јордовићем и директором репрезентације Владицом Спасојевићем. Тај дочек испред Скупштине никада нећу да заборавим. Те емоције, понос кад стојиш испред неколико десетина хиљада људи...
Да ли је тај меч против Хрвата у полуфиналу ваш најбољи у дресу репрезентације?
- Јесте. Имао сам скоро идеалан проценат шута. Било је голова и са ’земље’. Било смо тада звезде, после су ме људи заустављали, сећају се тим момената, и дан данас се прича о Илићу, Станићу, мени, свима из те генерације. Сам притисак првенства је 'јео', данима, пре окупљања сам сам себе изоловао, желео сам да се искључим од неких ствари, да само о првенству размишљам. Био сам оптерећен, тражио сам нешто… Рецимо, тада сам захтевао да будем сам у соби. После и пре тога сам имао цимере, али ми је тада било важно да нешто променим. Притсак је био ненормалан. Поносан сам на на тај успех, да могу деци да причам.
Шта се десило у финалу против Данске?
- Емотивно пражњење. Само нам је било битно да добијемо Хрвате. У полуфиналу 23.000, у финалу 17.000, све говори тај податак. Подбацили смо, напад је био криминалан. Вукли смо се по терену. То нам је најгора утакмица генерације у нападу. Постигли смо 19 голова, а последња два су била у финишу.
Како је било у Хрватској 2018. године на вашем последњем репрезентативном такмичењу?
- Набој је био, али ни приближно као код нас. У Сплиту је било запаљива, али не као у Београду. То је било моје последње такмичење. Једноставно сам проценио да је то крај, да не могу више да допринесем репрезентацији. Имао сам два пута позив Тонија Ђероне када је постао селектор, али нисам био спреман да се вратим.
Причало сте да сте имали понуду Катара да играте за њих 2015. године на Светском првенству. Да ли је то тачно?
- Звали су ме и из Мађарске и Катара. Наравно, ниједног тренутка нисам помислио да то урадим. Играње за Србију није имало алтернативу.
Играли сте у немачком великану седам година, освајали трофеје. Шта је Кил?
- Кил је највећи рукометни клуб на свету. Барселона је секција фудбалског, али Кил је традиција, армија навијача, против најслабије немачке екипе долази 10.000 људи да вас прати. Кил је рукометни Бајерн. Клуб је и постављен по узору на баварског гиганта. Кад си играч Кила заштићен си максимално, 16 људи ради за вас. То је сервис играча. Планирам да идем наредног месеца у Немачку. Сваки пут треба да се јавим, да се направи нека прича, интервју. Кад сте играли за Кил, имате велико поштовање. Кад одем тамо затећи ћу 99 одсто људи који су гледали и Магнуса Висландера и НИколу Карабатића, касније мене, сада Дувњака. Кад смо играли у Вецлару на старту моје каријере у Немачкој, загревамо се, ту су и Омеје, илић, Нарсис... Њихови навијачи траже аутограме од нас, да се сликају. За све у Немачкој је утакмица године кад дође Кил. Цео систем је професионално направљен, али гаји фамилијарни однос. Никада нећу да заборавим прославе, шпалир пред 20 до 30 хиљада људи.
Како је било у првим данима у Килу?
- Дошао сам у Кил као замена за Швеђанина Кима Андерсона, који је тада одиграо сезону каријере, био МВП Бундеслиге. На мојој позицији је био Кристијан Цајц. Стигао сам без припрема, после Олимпијских игара у Лондону, било је тешко на почетку. Говорили су ми саиграчи да сам имао срећу што нисам прошао припреме, да ћу тек то осетити наредне године. И тако је било. Имао сам добре припреме и у Веспрему, али ни налик овим у Килу. Био сам сведок да после сваког тренинга неколико играча повраћају. Ми смо у улазили у сезону уморни, губили на старту неке утакмице, али кад закачимо форму крајем октобра, то онда траје до краја. Није лако, 70 утакмица одиграш. Морао дам да научим језик за три месеца, то ми је писало у уговору. Сећам се да смо играли важну утакмицу са Рајн Некар Левеном. Ујутру смо имали лакши тренинг, причао сам на енглеском, а онда ме тренер Гилсасон удари по рамену и кажи ми: ’Од данас сам немачки’. Гори све, важна утакмица, а он ми то каже. Није ме мрзело, видео сам уговор и тачно на тај дан је прошло три месеца. Касније сам усавршио језик, а помогли су ми доста цимери Кристијан Цајц и Штефан Вајнхолд. На све се мисли.
Познати сте као одлични нападач, али сте у Килу морали да играте и у одбрани?
- Да, играо сам. Поготово када сам био на делу терена где није могла да се изврши брза измена. И тренер се коцкао, по цени да може примимо неке лаке голове преко мене. Зато сам морао да дајем више у нападу, срећом, ту су 1.600 голова, шести сам стрелац Лиге шампиона, освојио сам Куп ЕХФ-а, са Веспремом Куп купова, играо сам на четири завршна турнира Лиге шампиона, несрећно поражен од Флензбурга у финалу. Нисам освојио Лигу шампиона, али било је и већих играча од мена који то нису успели.
Каква је била сарадња са Алфредом Гисласоном, садашњим кормиларом Немачке?
- Он је оставио јак утисак на мене. Емотивно је проживљавао све са играчима. Иако се чини да је хладан, није тако. Човек је умео из сваког да извуче максимум. Временом сам га боље упознао, знао сам како дише. Било је професионални однос, али рецимо, када се повредио Вајнхолд, онда вам он приђе на други начин, пита за породицу, како вам је, да ли вам нешто треба. Мени је то пријало, осећам сам емоцију с његове стране, да сам му био драг. И дан данас смо у конктакту. Јавићу му се кад одем у Немачку. Он живи код Магдебурга, има имање, дворац који је био стари, сада је реновирао, обрађује земљу, сади цвеће. То му је вентил. Добар човек, много га поштујем. Он је директан, све вам каже у лице. То бих саветовао данашње тренере, кад кажеш нешто играчу, стој иза те речи. Када сам био у последњој години првог уговора, рекао ми је да жели да продужимо сарадњу. Од тог разговора до потписа је прошло два месеца. Пре тога сам причао са Палмарсоном, са играчима који га боље познају. Рекли су ми да ако ми је он то рекао, да је то завршено. Стварно, било је тако. Он воли много да чита, историја га занима, зна све о нашој Винчи.
Да ли је било и сукоба са Исланђанином?
- Знао је баш да се дере на мене, да његова глава буде на мојој. У последњој години у Килу, био сам на преговорима с Берлином. Закаснио сам на тренинг. Он је полудео тад, сат времена је викао на мене. Плашио се да ћу да одем на полусезони. Рекао сам му, шта је проблем, идемо заједно из Кила на лето. Он се онда насмејао.
Како су вам рекли да је крај у Килу?
- Клуб функционише тако да бекови тешко могу да играју после 35. Изузетак је сада са Дувњаком који ће 2024. да има 36 година. Рекли су ми, знао сам и раније да ћу 2019. да напустим клуб. Тако је у великим клубовима и у фудбалу. Зато је Левандовски напустио Бајерн. И Лука Модрић потписује на годину у Реалу, слично је, чини ми се, и у Челсију.
Као млади сте отишли у Мађарску, у Дунафер. Прича се да је ту било доста буре. Како сте се одлучили да са 18 година одете у комшилук?
- То је била 2003. године. Као клинац сам био залуђен рукометом, гледао сам први тим Синтелона, тада су играли Ратко Николић, Данијел Шарић, Данијел Анђелковић, пре и Кривокапић, Суџум. Кад завршим тренинг одем да погледам и онај првог тима. Тада је Синтелон био озбиљан клуб, ми смо са 15, 16 година играли турнире у Мађарској. Тада су ме и приметили људи из Веспрема. Хтели су да направе базу јуниорске репрезентације Мађарске. Били су ту Миклер, Иванчик, Зубаи, Часар... Услови су били добри, трећи клуб по квалитету у Мађарској, добијали смо Веспрем и Сегед, али само код куће. Писало се тада нашироко у Спорту и Журналу о томе. У Синтелону ме нису пуштали, председник Грубор је хтео да потпишем шестогодишњи уговор. Тада финансијска ситуација у клубу није била добро. Клуб је испао у нижи ранг, желео је да се окрене домаћим снагама, из своје школе. Нисам видео себе у томе. Тренер Имре Вилош ме звао, био је упоран, па сам одлучио да одем. Било је тешко на почетку, са 18 година, сам у соби, са телевизором и три канала на мађарском. Језик ми је био веома компликован, сваки почетак ми је генерално био тежак. Добио сам шансу одмах, играо од старта. После прве године у Дунаферу сам потписао за Веспрем, али сам остао још две године да се калим.
Каква су искуства из Веспрема? Тај клуб вас је избацио у орбиту, били сте чак шест година у градићу у близини језера Балатон.
- Стасавао сам поред Кирила Лазарова, добијао шансу уз њега. У Лиги шампиона сам играо 20 минута, док смо у шампионату Мађарске делили минутажу. Притисак је био велики, да за тих 20 минута морате да убедите људе у клубу да сте му достојна замема. Он је после моје прве сезоне напустио клуб. Сећам се да смо у првој сезони у елити били у групи са Босном и Портландом. Од старта сам добро кренуо, поготово ми је била одлична сезона 2010/2011. Дао сам 14 голова Хамбургу, имао сам просек од осам, девет.
Мало је фалило да дођете у Немачку пре Кила 2012. године?
- Имао сам контакт са Гумерсбахом 2008. године. Алфред Гисласон је хтео да упари Момира Илића и мене. Потписао сам за тај немачки клуб. Међутим, он је убрзо отишао у Кил. Газда Веспрема Чаба које ме држао као мало воде на длану, предложио је да оде у Немачку, да плати обештећење како би и даље остао у клубу. Тако је и било. Договорио сам 2010. године нове услове са Веспремом. Имао сам после тога тешку повреду, страдали су лигаменти колена. Био сам тада у топ форми. Гисласон је чекао да види како ћу се вратити на терен. Опоравио сам се, наставио да играм добро и уследио је позив који се не одбија, од Кила.
Како је газда Веспрема то прихватио?
- Водили су ме спортски мотиви, желео сам да се опробам у Килу, да играм Бундеслигу, најјачи шампионат на свету. Било ми је тешко да то саопштим председнику. Седели смо сат и по у канцеларији и нисмо проговарали. Разумео ме је. Мало се плашио да ћу тада, пошто сам потписао од 2012. за Кил да будем опуштенији, да се штедим. Међутим, играо сам тек тада одлично, обећао сам газди клуба да се ништа неће променити, да ћу и даље да играм 100 одсто. Увек сам одлазио из клубова као човек, нисам затварао врата.
Да ли сте били спремни за крај каријере?
- Психички сам завршио 2019. године кад сам отишао из Кила. После је све то било у фазону, ајде још мало да одиграм, да ми буде лепо у рукомету, али сам тражио то што сам имао у Килу, али нисам могао да то нађем. Мотив ми је после Кила пао са ранга 10 на 3. Играо сам у два од три највећа клуба на свету, уз Барселону, чак 13 година. Притисак је био велики. Каријера ми је трајала до 37. године, срећан сам што сам толико дуго играо. Најбоље године су биле у Веспрему и Килу. То је и замка играња у великим клубовима, тешко је онда прећи у мањи. Одиграо сам годину у Спортингу, после у корона периоду био сам у Вардару и Сегеду, али сам схватио да није то – то, па сам завршио каријеру 2021. године - закључио је Вујин у интервјуу за ''Mozzart Спорт''.
Погледајте како изгледа Сања Вукашиновић, стрелкиња Србије
