ТУГА У НАШЕМ РУКОМЕТУ ДОК СЕ СРПКИЊЕ БОРЕ НА ЕП: Преминула Радмила Марковић, најбољи пивотмен света
И дугогодишњи спортски радник.
Туга за српски рукомет. Док се наше даме боре на Европском првенству у Данској и Норвешкој, из Београда стиже вест да је у 84. години, баш на свој рођендан, преминула прослављена рукометашица Радмила Марковић (05.12.1937 – 05.12.2020).
Каријеру је почела врло касно. Тек са доласком на студије у Београд, упознаје се са рукометном лоптом. Играла је у екипи Студентског града, где је врло брзо, 1958. као одличног пивотмена приметио Јездимир Станковић и одвео у ОРК "Београд". Од тог тренутка до 2017. била је активни члан клуба који носи име главног града, што као играч, што као рукометни радник, а потом и председник.
Већ након годину дана од преласка у ОРК "Београд" постаје репрезентативка и на Светском првенству 1965. године, као капитен екипе, осваја сребрну медаљу и проглашена је за најбољег пивотмена на Свету.
За репрезентацију Југославије одиграла је 42. утакмице и постигла 38. голова, у време када су се рукометне утакмице завршавале једноцифреним резултатима. Од ререзентације се опростила 1968. године, на опроштајном мечу Југославија – СР Немачка, сматрајући да треба отићи на врхунцу снаге.
Са ОРК "Београдом" освојила је наслов првака државе 1961. године, а победнички пехар Купа Југославије, 4. пута 1962, 1963, 1967 и 1968. године.
Као дипломирани економиста свој радни век провела је у Лутрији Београда, почевши од референта и врло брзо се радом и ангажовањем "попела" до места директора сектора, одакле је и отишла у пензију.
Поред непрекидног ангажовања у ОРК "Београду" као рукометни радник, од 1994. до 2017. године била је председник клуба и председник Скупштине клуба, као прва жена на овим функцијама. Успела је да постави клуб на "сопствене ноге", организујући му самостално финансирање. То је једини женски београдски клуб који од свог постанка непрекидно траје до данас. Велику улогу у томе је имала Мила Радуновић Марковић.
Била је и дугогодишњи члан органа и тела Рукометног савеза Југославије и Рукометног савеза Србије.
Поред сребрне медаље на СП 1965, проглашења за најбољег пивотмена на истом првенству, добтниик је и Ордена рада са сребрним венцем, Награде за животно дело Удружења државних репрезентативаца Србије и признања Рукометног савеза Србије поводом 50. и поводом 65. година, за допринос српском рукомету.
Како у животу, тако и у болести, борила се до последњег даха.