Надал никада ЕМОТИВНИЈИ: "Немој сада плакати, нема смисла", Шпанац открио детаље из живота и каријере
Рафаел Надал одиграо је свој последњи меч у Малаги у новембру, а сада је написао емотивно писмо посвећено својој каријери.
Некадашњи шпански тенисер написао је за „The Players Трибуне“ емотивно писмо под називом "Дар" у коме пише о свом животу.
- Нисам сигуран колико сам година тада имао, али мислим да сам био негде око 12. У то време сам обожавао пецање. Волим море, јер сам с Мајорке, а у мом случају, море је део мог живота. Тај осећај близине мора, седења на стенама с породицом и пријатељима или на чамцу, пружа ми посебну мирноћу и спокој. Једног дана сам отишао на пецање уместо на тренинг. Следећег дана сам изгубио меч. Сећам се да сам плакао у колима док смо се враћали кући, а мој стриц, који је у то време имао велики утицај на мене и који ме је заволео у тенису, рекао ми је: ‘У реду је, то је само тениски меч. Немој сада плакати, нема смисла. Ако желиш да пецаш, пецај. Нема проблема. Али ћеш изгубити. Желиш ли да побеђујеш? Ако желиш да побеђујеш, онда мораш прво да радиш оно што је потребно.’ То је била важна лекција за мене. Ако ме људи виде као перфекционисту, то долази од тог унутрашњег гласа који ме зове, као тада у колима на путу кући. Тај глас ме никада није напустио. Једног дана ћу моћи да будем на мору. Данас и сутра… морам да тренирам - написао је Надал.
Наставио је Шпанац да пише о свом детињству.
- Мислим да то има везе с мојим карактером Мајорканца. Моји хероји су били људи које сам познавао у стварном животу. Али када сам имао 12 година, први пут сам играо с Карлосом Мојом. Мој сународник, такође с Мајорке, шампион Ролан Гароса и први шпански тенисер који је постао број један. Био сам тако нервозан док сам само ударао лоптице с њим. То је било незаборавно искуство, прозор у неки други свет. Тада се тенис трансформисао из нечега што је било само забава – дечија игра – у прави циљ за начин живота. Почео сам мало више да сањам. Једног дана, можда и ја могу да играм на Ролан Гаросу… - додао је он.
- Када сам имао 17 година, повредио сам се и рекли су ми да вероватно никада више нећу играти. Вратио сам се професионалном тенису. Научио сам да ствари могу да се заврше у тренутку. То није била само мала фрактура на мом стопалу, већ болест. Не постоји лек, само управљање. Милер-Вајсов синдром. Шта то значи? Од највеће радости пређете до јутра када не можете да ходате. Много дана сам проводио код куће плачући, али то је била огромна лекција о понизности. Имао сам среће што сам имао оца, правог узора у свом животу, који је увек био тако позитиван. ‘Наћи ћемо решење’, говорио је. ‘А ако га не нађемо, постоје и друге ствари у животу осим тениса.’ Те речи тада нисам могао да процесуирам, али хвала Богу, после много бола, операција, рехабилитације и суза, решење је пронађено, и све ове године успевао сам да се борим кроз све то - наставио је Шпанац.
Надал је навео да је било момената када је било веома тешко, али је дао свима савет да не одустају ако се нађу у таквим ситуацијама.
Никада не смете престати да покушавате. Увек морате да се трудите да будете бољи.“
- Било је тренутака када ми је било тешко да контролишем дисање на терену и нисам могао да пружим свој максимум. Нисмо суперхероји, већ људска бића. Уз напоран рад, успео је да превазиђе те тешкоће и врати се у форму - написао је Надал.
- Надам се да је мој легат то што сам увек покушавао да се према другима опходим с поштовањем. Није увек успевало, али сам увек покушавао - закључио је он.
