МИСИЈА КАО СА ФИЛМА: Крио се од Руса 10 дана, а када се вратио код својих нашао се у НЕЗГОДНОЈ ситуацији!
Морал му није дозволио да се преда.
Украјински војник, Олександр Ивантсов се седам дана скривао у челичани Азовстаљ, док су Руси заузимали град, да би се кроз тунел вратио на територију коју контролише Украјина, а они су га подвргли испитивању јер су мислили да је руски шпијун.
"КРВАВИ НОВОГОДИШЊИ ПОКЛОН КИЈЕВУ" Вашингтон спреман на борбу "до последњег Украјинца"
"УКРАЈИНА НЕ МОЖЕ БЕЗ МОБИЛИЗАЦИЈЕ": Све већа тензија у Кијеву због новог предлога закона
РУСИ ПРИЗНАЛИ ГУБИТАК: Појавио се снимак напада на "Новочеркаск" (ВИДЕО)
Председник Украјине, Владимир Зеленски, је након 80 дана отпора украјинских снага, у граду Маријупољу, издао наредбу за предају, али је поменути војник Ивантсов одбио да то учини.
- Када сам се пријавио за ову мисију, схватио сам да ћу највероватније умрети. Био сам спреман умрети у борби, али морално нисам био спреман предати се", говори за New York Тимес.
Био је свестан тада да су му веће шансе да остане жив ако се буде скривао, него ако се преда Русима. Добро је тада већ било познато руско злостављање заробљених украјинских војника.
Пробио је рупу у зиду и одлучио се скривати у малом тунелу, где је сакрио залихе и намеравао да се скрива десетак дана, надајући се да ће Руси који су заузели Маријупољ до тада смањити опрез и допустити му да се провуче кроз рушевине, да стигне до украјинске територије.
За недељу дана је појео 6 конзерви пилетине и десет конзерви сардина и осам боца воде од 1,5 литар.
- Осећао сам се јако лоше. Био сам дехидриран, а мисли су ми биле побркане - изјавио је.
- Схватио сам да морам отићи јер нисам могао тамо живети још три дана.
New York Тимес је интервјуисао Ивантсова, њима је дао своје видео записе и слике из Азовстаља. То су потврдили надређени официри и медицински радници који су га лечили када је стигао на територију под украјинском контролом. Због тога како је украјинцима звучала његова прича, службе безбедности су га подвргле полигрофском тесту, да би утврдиле да ли је двоструки агент.
Ивантсов помаже јединице беспилотних летелица око срушеног Бахмута. Ту се присетио своје приче, једног послеподнева, пише NYT. Изјавио је да не може да износи све детаље, да не би угрожио сигурност украјинских војника из Азовстаља, који су заробљеници руских снага, и цивиле који су му помогли у бекству преко територије коју држе руске снаге, ка територији Украјине.
Када је Русија започела своју специјалну војну операцију 24. фебруара, 2022. године, Ивантсов (28), био је запослен у обезбеђењу бродова у Црвеном мору, и бавио се заштитом бродова од сомалијских пирата.
У граду где је челичана Азовстаљ, у Маријупољу, Олександр Ивантсов је живео осам година. Видео је како се град развија. Градили су се путеви, паркови, базени, теретане, а након почетка сукоба. Пријавио се у јединицу Азов, која је настала од крајње десних опредељених Украјинаца и која је предводила одбрану челичане Азовстаљ.
Руси су гранатирањем и нападом, почели да бацају град у заборав, хиљаде цивила и војника су се сакривали у мрежи бункера испод производног комплекса. Тиме је битка за Маријупољ добијала статус једне од горих у овом рату.
Војно руководство Украјине, које се налазило у Кијеву је почело да прави план како да се одрегује у односу на ситуацију битке за Маријупољ. Започели су ваздушни војну мисију прелетања Маријупоља и подршке копненим снагама. Олександр Ивантсов, који је дао интервју за NYT се добровољно пријавио за мисију, знајући да се можда неће вратити из исте жив.
Био је у хеликоптеру МИ-8, са којим је био у мисији прелетања Маријупоља, 25. марта. Избегао је руску противваздушну одбрану и слетео је у Азовстављев комплекс и испоручио је залихе војницима, рањеницима и цивилима у фабрици. Наредних недеља, успео је извршити седам таквих летова.
Када је стигао у Азовстаљ, војници више нису имали муниције за тешка наоружања и били су при крају са противтенковским минама, које су им биле неопходне за даљу борбу. Залихе које им је испоручивао нису биле довољне. Залихе хране су биле све ниже и цивили су преживљавали уз све мање залихе.
- Било је доста врло тешко рањених људи који су имали гангрену. Тамо су трулили и полако умирали, присетио се Олександр Ивантсов.
Свакога дана је омча око Азовстаља била све више стегнута.
Након 80 дана опсаде Азовстаља, украјинско војно руководство, закључило је да снаге унутар опкољеног фабричког комплекса, више нису одговарајућа борбена снага, и 16. маја им је наређено да се предају.
- Свима сам рекао своју одлуку, а прије него што су отишли, руковао сам се са сваким од њих - рекао је о својим сународницима, од којих је 700 и даље у руском заробљеништву. - Они који су имали новац дали су ми га тада. -
Последњи украјински војник се предао 20. маја, док је Ивантсов био сакривен у тунелу који је прокопао да би избегао заробљавање. Осим воде и хране коју је спремио, имао је чај, кафу и врећу за спавање.
Како је ковид и даље био у фази пандемије, производни комплекс је имао доста залиха средстава за дезинфекцију, па и средстава за дезинфекцију руку. - Добро гори - каже Ивантсов. - Можете и кувати са тиме. -
Понекад би, само бленуо у пламен, прича за NYT. Када би се пламен угасио, био би у потпуном мраку. - Подсећало ме је на филм "Буриед аливе", - рекао је Ивантсов.
Након неколико дана, непрестану буку и грмљавину граната, пуцања и вике, које су значиле да су људи ту и да се борба и даље води, заменио је мук и тишина.
Био је седми дан сакривен у тунелу који је прокопао, када му је понестало воде. Тада је схватио да мора кренути одатле. Бацио је оружје и пресвукао се у цивилну одећу и кренуо је да напусти индустријски комплекс Азовстаљ. Када је изашао на чистину, био је задивљен сјајем звезда, које је видео после неколико дана скривања у тунелу.
Приметио је да руски војници не пазе на то да њихови положаји остану скривени, јер држе упаљене лампе и гласно причају. - Патроле које су обилазиле творницу користиле су свјетиљке, гласно су причале - рекао је.
Требало му је шест сати да напусти Азовстаљ, тако што се кретао између уништених вагона. Сунце је излазило када је стигао у напуштени град. Није могао да опише призор који је тамо затекао.
- Видео сам тела животиња, људска тела - рекао је. - Било је комада тела. Рука би могла лежати уоколо, пас би је могао негдје вући. -
Успешан бег из Азовстаља је био само први корак у плану који је Ивантсов имао на уму. - План је био отићи у сусједство у којем сам некада живио - присјетио се. - Мислио сам да ћу их, ако видим позната лица, замолити за помоћ: да се оперем, поједем и тако даље. -
Међутим, његов план се изјаловио, а он је завршио ужаснут ониме што је даље видео. Да је град који је познавао збрисан са лица земље. У таквом граду, људи које је познавао су били странци. Никоме није могао веровати.
Једино што му је преостало јесте да стигне до територије коју још увек контролишу Украјинци. Морао је избећи заробљавање по други пут и кренути на запад. Помоћ му је и даље била потребна и морао је да пази кога ће да пита за исту.
- Увијек сам прво гледао могу ли прићи, проценити особу- рекао је. Не би преживио без доброте странаца који су му помагали, често уз велики ризик.
- У једном селу старица ми је дала да пијем воду из бунара - рекао је. Још таквих случајева је било током његовог кретања на запад, али није хтео да о томе говори.
Споменуо је само да, док није успео да напусти Маријупољ, да је био заробљен у граду, али није желео да открива детаље. Прешао је двестотинак километара док није стигао до линије фронта. За то му је било потребно 18 дана. Стопала су му од толиког пешачења била крвава, а колена и леђа су га болела да више није могао да стоји и да хода.
Био је доста тањи и лакши 11 килограма, а када је дошао тренутак да напусти територију под контролом Русије и да пређе линију фронта, до украјинских положаја, прорадио му је адреналих.
Један од начина да стигне до украјинских положаја је било да пређе реку, али је то било преопасно. Одлучио се да последњих 15-так, 20-так километара пређе копненим путем, кроз минска поља.
- Имао сам челичне живце, без емоција, без мисли, само сврху и хладан прорачун - рекао је. - Тако сам се психички подигао. Већ сам се помирио са својом смрћу. - Али успио је иако његова прича звучи потпуно лудо док је њоме покушавао уверити запањене украјинске војнике да је истинита.
Поверовали су му на крају и послали су га на лечење у Кијев, када је стао на бензинској пумпи и купио кафу и кобасице.
Никада није попио лепшу шољу кафе и појео бољи хот дог, у свом животу, чиме је закључио свој интервју за NYT.
