"Вапај Украјинаца нико не чује..." Ово је најопаснији од свих фронтова, овде се стапају крв и зној, одавде су сви побегли и све је уништено

Налазимо се у соби за лечење накрцане приручне пољске јединице - прве тачке указивања помоћи рањеним војницима - започиње BBC своју репортажу о украјинским војницима у регији Покровска.

-Русија врши велики притисак. Не можемо да стабилизујемо фронт. Кад год се помери линија фронта, и ми се померамо с њом.

Налазимо се близу Покровска, малог рударског места на око 60 километара северозападно од регионалне престонице Доњецка.

Лекари нам кажу да су недавно указали помоћ педесеторици војника у једном дану, што је бројка која је ретко виђена раније током трајања овог рата.

Жртве доносе на лечење на овој тајној локацији после сумрака, кад су мање шансе да ће је напасти наоружани руски дронови.

Украјинске трупе су биле рањене у жестокој бици за одбрану Покровска. Пре само неколико месеци, ово се сматрало релативно безбедним местом - домом око 60.000 људи, улица препуних ресторана, кафића и пијаца.

Војници би често долазили са фронта у град на допуст. Сада он делује као град духова.

Више од три четвртине становништва је отишло.

Откако је Русија заузела Авдејевку у фебруару, брзина њеног напредовања у Доњеској области се појачала.

Почетком октобра, заузела је кључни град Угледар.

Украјинска влада се слаже са војницима које срећемо на терену, да су борбе око Покровска најжешће.

-Правац Покровск је водећи по броју непријатељских напада - саопштио је Кијев ове недеље, тврдећи да су, укупно гледано, Оружане снаге Украјине одбиле око 150 „непријатељских" напада већином дана у протекле две недеље.

У пољској јединици, десет километара од фронта, војна болничарка Тања држи за руку Сергеја, војника са крвавим завојем преко већег дела лица, и води га у собу за прегледе.

-Његово стање је озбиљно - каже Тања.

Сергеј има ране од шрапнела у једном оку, лобањи и мозгу.

Лекари му брзо чисте ране и убризгавају антибиотике.

Убрзо после, пристижу још петорица војника - они нису сигурни како су задобили ране.

Баражна ватра уме да буде толико жестока и изненадна да су њихове ране могле да изазову гранате или експлозиви избачени из дронова.

-Опасно је овде. Тешко је, и ментално и физички. Сви смо уморни, али издржавамо - каже Јуриј, командант свих медицинских јединица у бригади.

Сви војници које видимо су рањени у различита доба преподнева, али пристижу тек кад падне мрак, кад је безбедније.

Таква одлагања могу да повећају ризик од смрти и инвалидитета, речено нам је.

Други војник, Тарас, подвезао је самом себи руку да би зауставио крварење од ране од шрапнела, али сада, више од 10 сати касније, рука му делује отечено и не осећа је.

Доктор нам говори да ће она можда морати да се ампутира.

У протекла 24 сата, двојица војника су донета мртва.

Оно што видимо у пољској јединици указује на жестину битке за Покровск - важно транспортно чвориште.

Железничка веза која пролази кроз њега редовно се користила за евакуацију цивила из градова на фронту у безбедније делове Украјине и да би се пребацивало следовање за војску.

Украјина је свесна који су све улози овде.

Претња руских дронова је свеприсутна - један лебди испред медицинске јединице док смо ми у њој.

То изузетно отежава евакуације са фронта.

Прозори зграде су замандаљени да дронови не би могли да завире унутра, али исте секунде кад неко изађе на врата, ризикује да буде погођен.

Дронови су такође претња по преостале грађане Покровска.

-Стално их чујемо како зује - застају и завирују нам кроз прозоре -  каже Викторија Василевска (50), једна од преосталих становница измучених ратом.

Али чак је и она сада пристала да буде евакуисана из рођеног дома, на посебно опасном источном ободу града.

Он је затечена колико брзином којом се линија фронта померила на запад ка Покровску.

-Све се десило сувише брзо. Ко зна шта ће се сада дешавати овде. Губим живце. Имам нападе панике. Плашим се ноћи.

Викторија каже да јој је једва остало новца и мораће да започне живот од нуле негде другде, али јој је сувише страшно да сада остане овде.

-Желим да се рат заврши. Треба да се преговора. Ионако на земљи коју је заузела Русија није остало више ништа.

-Све је уништено и сви су људи побегли - каже она.

Затичемо пад морала међу људима са којима разговарамо - скупа цена више од две године изнурујећег рата.

Већина Покровска сада нема струју ни воду.

У школи људе стоје у редовима носећи празне канте које желе да напуне на заједничкој чесми.

Они нам кажу да су пре неколико дана радиле четири чесме, али да је сада остала само једна.

Док се возимо улицама, свуда видимо џепове разарања, а град још није био ни избомбардован као други око којих су се водиле жестоке борбе.

Срећемо Ларису (69) док купује џакове кромпира на једној од шачице тезги још увек отворених на иначе десеткованој пијаци у центру.

-Преплашена сам. Не могу да живим без седатива - каже она.

Са њеном малом пензијом, она не верује да ће успети да приушти станарину негде другде.

„Влада би могла да ме прими и склони негде на сигурно на неко време. Али шта после тога?".

Укључује се још једна муштерија, 77-годишња Раиса.

-Не можете да одете нигде без новца. И зато само седимо у нашим кућама и надамо се да ће све ово проћи.

Лариса мисли да је дошло време да се преговара са Русијом, што је сентимент који је све донедавно био незамислив за већину Украјинаца.

Али макар овде, близу прве линије фронта, нашли смо много њих који заступају то мишљење.

-Гине много наших момака, много их је рањено. Жртвују животе, а ово се само наставља и наставља - каже она.

Са душека на поду комбија за евакуацију, 80-годишња Нађа нема симпатије за надируће руске снаге.

-Проклет био овај рат! Ја ћу умрети - запомаже она.

-Зашто председник Путин жели још територије? Зар је нема довољно? Убио је толико много људи.

Нађа не може да хода.

Некада је пузала по кући, ослањајући се на помоћ комшија.

Сада их је остала свега шачица, али под сталном претњом од бомбардовања, одлучила је да пође, иако не зна где би отишла.

Али има и оних који још не желе да напусте град.

Међу њима су мештани који раде на поправци ратом оштећене инфраструктуре.

-Живим у једној од улица најближој првој линији фронта. Све је спаљено око моје куће.

„Моје комшије су погинуле након што им је гранатирана кућа", каже нам Виталиј, док он и његове колеге покушавају да поправе електричне водове.

-Али не мислим да је у реду напустити властити народ. Морамо да се боримо све док не победимо, а Русија не буде кажњена за њене злочине.

Његову одлучност не дели 20-годишњи Роман, ког смо срели док ради на поправци гранатираног дома.

-Не мислим да је територија за коју се боримо вредна људских живота. Многи наши војници су погинули.

-Млади људи који су могли да имају будућност, жену, децу. Али су морали да оду на фронт.

У зору једног јутра, возимо се ка бојишту изван града.

Поља осушених сунцокрета простиру се са обе стране пута.

Једва да има заклона и зато се возимо вртоглавом брзином да бисмо се заштитили од напада руских дронова.

Чујемо гласне експлозије док се приближавамо фронту.

На украјинском артиљеријском положају, Вадим пуца из артиљеријског топа из совјетских времена.

Топ испушта заглушујући звук и диже прашину и сасушена лишће за земље.

Он тражи заклон у подземном бункеру, склањајући се од руског одговора и чека координате наредног украјинског удара.

-Русија има више људства и наоружања. И шаљу људе на бојиште као да су топовско месо - каже он.

Али он зна да ако Покровск падне, то би могло да отвори врата читаве Дњепарске области, само 32 километра од Покровска, а њихов посао ће тада постати још тежи.

-Јесте, уморни смо, и многи наши људи су погинули и били рањени, али ми морамо даље да се боримо, иначе ће резултати бити катастрофални.

Извор: Србија Данас/BBC