18 МРТВИХ НА ИЗБОРИМА У СРБИЈИ: Прича о нашим партијским поделама и крвавом фебруару 1893. године

Догађаји који су се 20. фебруара 1893. одиграли у драгачевском селу Горачићу били су само кулминација "предизборне кампање“ за једне парламентарне изборе, а никако изузетак од правила јер је политика током последње две деценије XIX века у Краљевини Србији ишла руку под руку са револвером, омчом и каменицом. Али, данас ћемо причати само о "случају Горачић".

Након бурне девете деценије XIX века — која је сведочила формирању Народне радикалне странке ("радикала“), Српске напредне странке ("напредњака“) и Либералне странке ("либерала“), њиховим међусобним сукобима, нестабилности, честим изборима, Тимочкој буни, Српско-бугарском рату, уличним немирима и нередима, убиствима, линчовањима, и чему све не — Краљевина Србија се, ваљда уморна од партијаштва и насиља, примирила.

(Напомена: Либерали су били следбеници класичног либерализма, русофили и обреновићевци. Радикали су на врхунцу своје популарности били социјалистичка странка, барем док нису окусили власт у пуном смислу, али су након тога били шта год желите; интересантно је да су на власт први пут дошли захваљујући интервенцији Аустрије код краља Милана, јер су Бечу били мање русофилни од либерала. Напредњаци су били класична конзервативна странка, западњачки оријентисана, која је силом прилика и стицајем околности постала "дворска“. Сви су се у суштини залагали за уједињење Срба.)

Скупштинске изборе 1888. године обележила је тотална победа радикала који су у том сазиву имали све посланике у Српској народној скупштини (дакле, нико други није имао посланике), што је прво једнопартијско искуства Срба (интересантно, било је то искуство социјалистичког карактера као и наредно).

Након изненадне абдикације краља Милана 1889. године дошло је до нових избора на којима су се ствари незнатно измениле: либерали су имали 15 посланика, насупрот 117 радикала. Радикали тако опет формирају владу, коју поново предводи генерал Сава Грујић, а потом 11. фебруара 1891. намештење председника Министарског савета допада први пут у шаке господина Николе Пашића, такође радикала.

Међутим, након смрти генерала Косте Протића 4. јуна 1892. долази до упражњења једног места у Намесништву (које влада у име малолетног краља Александра), а Пашић то место жели за себе. Јован Ристић, вођа либерала и први намесник, не жели то да дозволи. Пашић подноси оставку, а намесници, упркос томе што либерали имају само 15 посланика, мандат за састав нове владе поверавају свом Јовану Авакумовићу. Нова, либерална влада одмах расписује изборе за фебруар 1893. године.

Е, ту почиње шоу. Нови министар унутрашњих дела, Стојан Рибарац, дозвољава радикалској штампи пуну слободу (свестан њеног ограниченог дејства) али зато свој главни удар усмерава на учитеље, које држи за главне агитаторе радикала. 774 учитеља је премештено те зиме са једног на други крај Србије, а неки су премештани и по неколико пута. Просветни систем је био толико поремећен те школске године да на њеном крају није било могуће чак ни коначно оцењивање ђака.

Затим, либерали врше удар на општине, којима доминирају радикали, као уосталом и скупштином. Тада смо имали закон који је давао за право бирачима да у сваком тренутку могу да изгласају неповерење локалној власти (нешто што нам је данас преко потребно), али се избор нове управе морао вршити јавно, што је из либералског угла значило — коришћење полицијског апарата за притисак.

Друга метода је била следећа: полиција би установила неку проневеру или незаконитост у раду општине, па би једноставно сменила власт и увела принудну управу. Међутим, све до Божића ова битка за општине била је ниског интензитета, али након тога влада губи стрпљење и долази до употребе војске јер "присуство војске на сељаке чини добар утисак“, како је то срочио један окружни начелник.

Србијом поново креће талас државног насиља и народних буна. Сељаци чувају општине, али полиција често успева да реши ситуацију сама; где сама не може, где се колеба, долази поменута војска са бајонетима, па хвата, везује и спроводи бунџије у апсане. Управо се то десило 20. фебруара 1893. године у селу Горачићу код Драгачева, пет дана пре скупштинских избора, али на драматичнији и ужаснији начин него било где другде.

Драгачево је било "легло“ Ранка Тајсића, сељачког трибуна и истакнутог радикала, који је једном пред судом, када га је судија формално упитао да ли је некада осуђиван, духовито одговорио: "Нисам, осим за велеиздају“, алудирајући на прогон радикала током напредњачке власти осамдесетих година. Нешто пре ових страшних догађаја које ћемо сада описати, у једном другом драгачевском селу народ је "ухапсио среског начелника, па је морала доћи војска да га ослободи“.

Када је радикалској управи у Горачићу изгласано неповерење, а радикали одбили да предају дужност новој управи, позорница је била постављена. Испред општинске суднице у Горачићу скупило се око 300 сељака са моткама и секирама, па либерали нису могли да уђу у зграду. Сместили су се у оближној механи. Дошао је и начелник Чачанског округа да покуша да растури овај "црвени“ табор, али је народ отерао њега.

Сутрадан, долазе две чете војске. Командир позива окупљене да се разиђу, али окупљени то одбијају. Командир издаје наређење да се пуца. Српска војска потом пуца на народ.

Убили су 18 сељака, седам ранили (по другим изворима 23), а 70 домаћина ухапсили. Командир је у свом званичном извештају тврдио да је неко из народа запуцао на војску, да су се сељаци спремали за јуриш, да је морао да реагује. Истраге није било, па не се не зна поуздано да ли је извештај његова фабрикација или истина. Министар Рибарац је неколико месеци касније стављен на оптуженичку клупу због изборних насиља и крвопролића, али је поступак наредне године обустављен „због измењених политичких околности“. Недавно је у Горачићу подигнут споменик жртвама, а у згради некадашње општинске суднице испред које се све одиграло постоји и музеј.

На сам дан избора, војска је изашла на улице у свим јаким радикалским упориштима широм земље, као упозорење. Забрањене су биле све приватне телеграфске депеше о резултатима избора. Комплетни избори су на неким местима поништавани, полиција је на Руднику чак одузела бирачке акте од изборног одбора, поништавала је мандате из пиротског округа због голих формалности, и шта све није радила.

Либерали су тако победили и освојили већину посланичких мандата, скупивши 91.831 глас, насупрот радикалима које је подржало „само“ 130.316 људи. Нико не зна како су либерали добили те изборе, математика се слама пред овим бројкама. Неко циничан је био приметио: „Избори су потпуно непотребни ако су добро организовани“

Било како било, либерали су имали 69 посланика, два су имали напредњаци, а радикали 57 (осам посланичких места је остало упражњено јер су у тим местима избори били „покварени“). Толико су социјалистички оријентисани радикали у то доба били моћни, да чак и када их неко на изборима потпуно покраде они теоријски победе а практично изгубе за длаку.

Али, не лези враже, 1. априла малолетни краљ Александар позива намеснике на вечеру. Посну вечеру, јер је у току био Велики пост. Дословно, уз "првоаприлску рибу“ им сервира њихове оставке на потпис, обавештава их да је војска преузела град, а да он лично преузима власт у своје руке. Расписују се нови избори, слободни, за 18. мај, који доносе следећи резултат: од 136 посланичких мандата, радикали освајају 126, напредњаци 10, а либерали — НУЛА.

Либерална странка је након овога практично умрла, и више се није појављивала на изборима, званично зато што је сматрала да је у Србији "првоаприлском шалом“ завладало вануставно, нелегално стање (што је заправо било тачно); тек је након Мајског преврата у неком смислу васкрсла, након што је Стојан Рибарац основао Националну страну, а Војислав Вељковић Либерално-демократску. Већ 1904. године оне су се ујединиле у Народну странку.