Место у ком се враћате неколико деценија уназад: Шта све крије ковачница ГСП-а

Портал SrbijaDanas.com посетио је ковачницу ЈКП ГСП "Београд", где нас је дочекао ковач који чекићем обликује усијано гвожђе, звуци пнеуматског чекића старог 100 година, мосна електрична дизалица из 1932. године и ковачки наковањи стари преко 120 година.

ХИТ У ГРАДСКОМ БУСУ! Није било места за седење, али момци су... Па, Београд ПЛАЧЕ ОД СМЕХА! (ФОТО)

СЦЕНА ИЗ ГСП-А КОЈА СЕ ПРЕПРИЧАВА: Просјак је молио за храну, онда је дечак урадио нешто ШОКАНТНО!

У Ковачници сада постоји само један човек који обавља сав посао, Живојин Саватић који се бави овим послом преко 30 година. Љубав према ковачком послу наследио је од оца и због тога му ништа не пада тешко.

- Радим овај посао 33 године. Љубав према овом послу ми је пренео, стицајем околности, мој отац покојни је био ковач али са префиксом ауто а ја сам само ковач. Мало је врућина, мало је бучно али такав је мој избор био - прича Живојин.

У периоду трамваја са коњском вучом због обима посла око смештаја, исхране и неге коња, одржавање опреме и возила, највеће потребе, међу особљем, биле су за радницима са ковачким, поткивачким и сарачким занатима.

Од тада до данас, развојем технологије, мењали су се захтеви и потребе радионице ГСП, а ковачки послови остали су неизоставни у одржавању возила, машина и опреме.

Једна ствар је најбитнија када електрика престане да ради, и њу Живојин најчешће израђује.

- Ја израђујем многе делове са аутобусе, за трамваје, тролејбусе, а и за колеге доста алата. Они не би могли да раде свој посао да им ја не припремим алат. Ручица за пребацивање скретнице је најбитнија, кад затаји електрика онда изађе возач трамваја и помери је физички са овом ручицом - објаснио нам је Живојин и на делу показао како се прави једна таква.

Сада је проблем то што неко ко би желео да се школује за звање ковач, више нигде не може то и да учини, а у фирми не може да се запосли нико ко нема званично диплому.

- Само ја радим, и онда када не могу сам добијем испомоћ од колега. Не постоји нико више ко ради овај посао, и не могу да приме некога ко нема знање. Проблем је што не постоји више нигде где се можете школовати за ово звање и добити диплому, а у фирму се не може без ње - рекао је Живојин.

Уређењем Ковачнице ГСП са машинама и алатима чија производња датира са почетка XX века, Предузеће је званично најавило почетак реализације пројеката музеја ГСП. Овај аутентични амбијент врло је примамљив посетиоцима, па када је отворен сви који га посете остану без даха.

Мноштво питања, како одраслима тако и деци, падне на памет у том окружењу у којем као да сте се вратили неколико деценија уназад.

- Свака машина која се налази овде се користи. Прво, људи када дођу интересује их сам ковачки посао, а онда старост масина, начин рада. Све их занима, могу вам рећи да деца имају много незгодна питања. Ја бих волео да ово могу људи и иначе да виде, не само кад су одређена дешавања. Свима је занимљиво - наводи Живојин.

За крај, објаснио нам је шта је оно што је основ његовог посла.

- Ковачка ватра је основ свега. Ту се свашта ради, грејање, догревање, на њој када угрејемо комаде можемо да кујемо... Неке ствари су незаменљиве. Овде може да се направи све - рекао је Живојин.

Поред ковачких ватри, у Ковачници могу да се виде и пнеуматски чекић из 1920. године, стубна бушилица Вулкан из 1931. године, фрикциона преса 3М са почетка XX века, мосна електрична дизалица из 1932. године и ковачки наковањи из 1892. године, али и многе друге алатке и машине које се нигде другде не могу видети. Када вам се укаже прилика, препоручујемо вам да се ГСП Ковачница нађе на вашој мапи са местима која треба да обиђете у Београду.