Мрачна страна историје Београда: Црвени фењери горели на Врачару и Земуну

Први записи о проституцији у престоници Србије потичу из 19. века и они говоре да је стециште овог облика рада било у Земуну, прецизније, у Рибарској улици. Поред Земуна, проститутке су биле и на Дорћолу, Савамали, али и на Врачару.

Маја се јавила у радио емисију и ШОКИРАЛА ПРИЗНАЊЕМ: Дечко ми је патолошки љубоморан, СТРАХ МЕ ЈЕ

Борба против трговине људима: Замрзнуте слике у центру Београда

У Београду, о том добу читамо искључиво из полицијске и архиве гинеколога који су лечили проститутке. Међутим ни то није мало. Из тих докумената видимо да су полицајци и тада ловили куртизане (углавном где то раде и данашњи, испод Зеленог Венца, и близу такозваног Пица парка код Економског факултета), али не да би их кажњавали. Одводили су их лекарима који су се деценијама борили с епидемијама полних болести. Доказ за то је гинеколошки сто и ординациони инструменти, стари више од 100 година који се и данас чувају у Лекарском друштву у Београду.

На сву срећу, историчари су на основу других матерјала успели да реконструишу ту појаву у то доба – призор сиромашних девојки које бабе проводаџике нуде на продају перверзним мушкарцима, лепотица које су газде кафана доводили из унутрашњости, мењали им сукану сукњу гламурозним хаљинама, а онда их, у собама изнад кафане, продавали својим гостима, као прилог после ручка или вечере, и то за исту цену по којој се плаћао и оброк.

Куртизане су очигледно биле злостављане, постоје подаци да су имале и по 14-15 муштерија дневно. Нису, међутим, имале избора. Њихов се занат излегао пошто су тада, у већини, нешколоване жене, добиле прилику да легално раде. Турско-српски ратови изродили су много удовица и сирочића и оне су се у градовима Србије запошљавале по кафанама, прво као куварице, собарице и келнерице, а онда и као проститутке.

Иако су се касније, почетком 20. века, осамостаљивале и својим занатом зарађивале више, ниједна од њих није оставила траг у литератури, међу уметницима. Баш као што се не могу наћи подаци о њиховим муштеријама, иако их је сигурно било и међу најзнаменитијим Србима. То се поуздано види из белешки које је оставио начелник тадашње полиције Таса Миленковић. У једној он говори о многим, богатим, а злим људима који невиђено блудниче с куртизанама, а помиње и мушкарца који је у те своје перверзности уплео и своју супругу. Имена на жалост није смео да записује, па се данас не зна њихов идентитет.

Културолошки став државе према проституцији у Србији, крајем 19. века није се мењао. Био је исти као онај који врца из сачуваног документа у којем Кнез Милош, директно у перо Вуку Стефановићу Караџићу, диктира казну шибањем за двоје прељубника, називајући је “је*ачином Селевчана”.

Министар “внутрених дела” је 10. децембра 1871. године, под бројем 10072, по Књажевини разаслао распис “јавни рад блуда и блудионица”. Тако је у Београду почео да ради први бордел (куплерај) који су Срби брзо прозвали “завод за љубав”. Све је било уоквирено у правила, а закон је усавршаван и побољшаван (“регулисање проституције и терању јавног блуда”) године 1881, па 1884, онда 1900. и тако редом – све док “ђенерал” Живковић, у време Шестојануарске диктатуре 1929. године, није погасио “црвене фењере” јер је сматрао да су и они “полуга хаоса” који је био захватио несрећну Краљевину Југославију.

Епидемије полних болести натерали су полицију да по Београду крајем 19. и почетком 20. века, изводи сталне рације. 

Од трипера и гонореје оболевала су чак и деца која су заражена заједничким породичним рубљем и санитаријама.

Лекарске прегледе проститутки, обавезне Законом, плаћали су газде механа у којима су радиле. А њих је највише било на Дорћолу и Савамали, где су иначе пристајали и бродари. Једна од њих била је у кући која је подигнута око 1830. и сачувана је као последњи примерак старе варошке куће Београда и репрезент источно-балканске архитектуре. Кућа је била и харем и пошта и легат и кафана и пекара, а сада је галерија која је добила име по чувеном старом фотографу, и у њеној сталној поставци су ношње и накит из 19. века.

Црвени фењери половином 19. века најпре су се упалили у непосредном суседству престоног српског града – у Земуну у Рибарској улици. Кад су се преселили у Београд засветлели су на Дорћолу у Видинској, и у улици Цара Душана, а затим и у другим варошким квартовима, али увек под “надзиратељством” полиције и градског физикуса задуженог за народно здравље. Кад је газдама постало скупо да плаћају лекарске прегледе, а куртизанама мучно да зараду деле с тадашњим макроима, проституција се преселила у приватне станове, по буџацима, испод мостова.