Нова колумна Горана Весића: И "Винча" је доказ ЂИЛАСОВЕ НЕСПОСОБНОСТИ
Градски меаџер Горан Весић у новој ауторској колумни коју пише за Политику разотркио је још једну мутну радњу некадашњег градоначеника Драгана Ђиласа и његових помоћника
Колумну пренсоимо у целости:
Рече пре неки дан Драган Ђилас да је у време док су он и његов помоћник Шапић владали Београдом имао боље решење за комуналну депонију Винча у односу на оно које смо добили кроз процес јавно-приватног партнерства са светским гигантима, француском компанијом Суез и јапанском компанијом Иточу. Навикао сам да Ђилас последњих месеци обмањује људе, прича неистине, говори како није радио ствари за које сви знамо да их је чинио, али ово са депонијом Винча је ипак превише. Јер Ђилас је учествовао у том процесу и наравно није успео да га заврши. Као што није ни почео, а ни завршио ни метро, ни „град на води" који је промовисао у Кану, ни фонтану на Славији, ни школу „Данило Киш" у насељу Степа Степановић за коју прича да је изградио, а на којој сам лично 3. марта 2014. године положио камен темељац и отворио је 1. септембра исте године. Ђиласа и Шапића нисам тада видео, осим ако се нису маскирали у децу.
Но, вратимо се на то како је Ђилас покушавао да реши проблем депоније Винча. Влада Републике Србије којом је председавао Војислав Коштуница усвојила је 21. децембра 2006. године Закључак у коме је „прихватила предлог за доношење аката о концесији за изградњу, одржавање и коришћење објеката за прихватање, обраду и одлагање чврстог отпада на депонији Винча ради обављања комуналне делатности у тим објектима". Тако је почела прича о решавању проблема депоније комуналног отпада Винча, једине коју имамо у граду, која постоји од 1977. године и простире се на 68 хектара. Већ следеће 2007. године, јунак наше приче Драган Ђилас постаје министар за национални инвестициони план у влади Војислава Коштунице и укључује се у тај процес. Влада Србије на предлог Ђиласовог партијског колеге, тадашњег министра за државну управу и локалну самоуправу Милана Марковића, именује Комисију за спровођење поступка јавног тендера, а недуго затим објављује се позив заинтересованим компанијама да искажу заинтересованост за учествовање на тендеру. И све то ради влада чији је Драган Ђилас члан и Скупштина града Београда у којој већину има Демократска странка, чији је Ђилас високи функцонер и председник Градског одбора.
Годину дана касније, изабран на листи под именом тадашњег председника Бориса Тадића, Ђилас постаје градоначелник Београда. Наравно, касни са свим пројектима. Тако је 13. децембра 2008. године изјавио за лист Данас да је Београду неопходан метро и да је реално да градња буде започета у наредних годину дана. Рекао је 18. фебруара 2007. године да су при крају преговори са јапанском владом о кредиту на 40 година и да почиње изградња моста преко Аде Хује, а нешто касније, 11. априла 2008. године да обећава да ће за четири године у Београду свако имати асфалтирану улицу и јавну расвету, као и да ће преполовити број људи који немају канализацију. Наравно, ништа се од тога није догодило баш као ни са депонијом Винча.
ПОДСЕТНИК ЗА ДЈБ И ДВЕРИ: Ово нису парламентарни избори, него градски, мало сте помешали лончиће
Није баш да је Ђилас желео да се ништа не догоди, али очигледно није знао како. А да је желео потврђује План управљања отпадом Града Београда од 2011 - 2020. године који је Скупштина града Београда усвојила на предлог Ђиласа и његовог помоћника Шапића, 7. јула 2011. године. У том плану предвиђало се затварање депоније Винча током 2015 - 2016. године и изградња нове депоније, као и изградња постројења за механичко-биолошки третман отпада и постројења за комбиновану производњу топлотне и електричне енергије. Ђилас и Шапић су тада планирали да инвестиција вреди 179 милиона евра, да за финансирање узму кредит од 80 милиона евра, а да остатак обезбеде приватни партер, фондови Европске уније и буџет града, односно да плате грађани. Капацитет постројења за производњу енергије према њиховом плану је био 150 хиљада тона годишње. Цена по тони депонованог отпада коју су ови стручњаци предвидели била је за преко 20 одсто виша од цене која је сада добијена кроз процес јавно-приватног партнерства. Значи, желели су Ђилас и Шапић да решавају проблем депоније са приватним партнером, али и да узму кредит од 80 милиона евра. За неког ко је већ задужио град за 1,2 милијарде евра шта је 80 милиона евра више или мање?
За разлику од Ђиласа и Шапића ми смо кроз транспарентни процес јавно-приватног партнерства обезбедили да инвестиција у депонију буде 333 милиона евра. Сав новац обезбеђује партнер града, француско-јапански конзорцијум који је у обавези да да 100 милиона евра свог новца. У конзорицијуму се налази и домаћа компанија Енергопројект чији ће део посла бити између 80 и 100 милиона евра. Капацитет постројења за производњу енергије из отпада биће 340-380 хиљада тона годишње, што значи да ћемо спаљивати 200 хиљада тона више. Биће изграђено постројење за прераду отпадних вода и фабрика за прераду грађевинског отпада капацитета 200 хиљада тона годишње о чему Ђилас и Шапић нису ни размишљали. Да јесу схватили би да ће погон за рециклажу грађевинског отпада омогућити да се решимо дивљих депонија грађевинског отпада којих има на сваком кораку у граду. Дакле, постигли смо много више него што је Ђилас икада планирао и сањао. И што је најважније ми смо успели да реализујемо оно што смо планирали.
Арсић подсетио да СНС једнако БРИНЕ О СВИМ ГРАЂАНИМА, без обзира на године, или место пребивања
Зато разумем Ђиласову фрустрираност и велику жељу да раскине овај уговор ако се икада докопа власти заједно са верним помоћником Шапићем. Успешна реализација овог пројекта још је један доказ његове неспособности јер он то није успео. Поред тога, чињеница да Београд добија инвестицију од 333 милиона евра, а да он нема ништа са тим или од тога за њега је неопростив грех. Никада није могао да разуме да нешто може да буде добро за грађане, а да не буде добро за њега. Али дође и то време.
