АЛЕКСИНА МАМА ЈЕ ДОБИЛА ПОТРЕСНО ПИСМО: У школи сам био џак за бокс, а онда је све ПОСТАЛО ГОРЕ
Тужна судбина младића из Војводине
Уколико мислите да је Алексино злостављање и тортура једини случај. Варате се ... Он је преживео, написао и дозволио да поделим - написала је мајка Алексе Јанковића из Ниша који је извршио самоубиство због вршњачког насиља, и додала да оно што остаје даље је страх, туга, изолација и живот без живота.
Драгана Јанковић поделила је писмо младића из Војводине који је такође жртва, и који апелује да се Алексин закон што пре примени.
ЈА САМ АЛЕКСА И КРИВ САМ ШТО СУ МЕ УБИЛИ: Потресан статус Алексине мајке ће вас најежити (ФОТО)
Писмо преносимо у целости:
- Рођен сам у малом граду у Војводини, наизглед дете, као и свако друго.
Почетком мог образовања у основној школи није било проблема у комуникацији и дружењу са мојим вршњацима. Био сам један од најбољих ученика док није почело вршњачко насиље.
У другом разреду ОШ мој друг из одељења ме је због ситне расправе гурнуо на лавабо, те сам повредио главу. Крв, несвест, вртоглавица.. ту сам се први пут упознао са насиљем које ме је пратило до краја ОШ. Вршњачко насиље је било присутно до 4. разреда ОШ, али не у толико опасној мери, како се наставило касније. Када је почео пети разред, где се растајемо од учитељице и упознајемо са наставницима, за мене је почео прави животни пакао. Био сам буквално џак за бокс јер временом како су моји другари из одељење све чешће мене малтретирали тако су се и вршњаци из осталих одељења надовезали, да бих касније трпео насиље од читаве смене.
Како смо мењали учионице због наставе, готово сам на сваком одмору добијао батине, макар и шклепање по глави у пролазу. Не могу да кажем да је само болело, било је понижавајуће њихово смејање што ми се урезало у сећање, па данас кад год чујем да се неко смеје, макар и из позитивног разлога у мени буди негативна сећања. Насиље је било прогресивног типа, постепено је све ишло ка горем. У петом разреду сам толико био малтретиран, депресиван, повучен, намерно сам каснио на сваки први час како би максимално могао да смањим степен насиље, али није превише помогло.
Пети разред сам понављао. Иако сам се, у правом смислу те речи, свакодневно обраћао психолошко-педагошкој служби моје тадашње основне школе која је углавном обављала разговоре са том децом и са мном.
Једном је мој брат од тетке у мом присуству изјавио да се он прикључио екипи која ме малтретира да не би био одбачен од друштва!
Упућиван сам од стране школе на редовне сеансе психолога у IZZZDIOV-u, о чему сведоче бројни извештаји психолога да сам депресиван и да сам жртва вршњачког насиља. У полицији и СХМП сам врло познат био у том периоду јер је полиција долазила да ме брани од сачекуша или да узима изјаве од батинања, када би их СХМП позвала. Колико само имам РТГ снимака главе... колико су моји родитељи били у страху за мене, уз њихово максимално, а минимално залагање школе, проблеми се нису решавали. У шестом разреду сам добио веома јак ударац у око које ми је једва спашено, из ког је крв цурила, а тај ученик је добио смањену оцену из владања!
Торура у тој школи која је била облепљена флајерима „Школа без насиља“ је далеко од тога била.У шестом разреду сам осетио насиље од наставника географије први пут. Час је почињао, а он није могао да смири ђаке када је требало да почен са градивом, па је мене ни кривог, ни дужног, повученог, који ни на који начин није реметио наставу, неколико пута распалио по потиљку. Моји родитељи су то прихјавили директору, али је њему требало неколико година до пензије, те се испред тадашњег директора те школе извинио мојим родитељима, те је против њега био покренут дисциплински поступак.
Недуго након тог инцидента, на предлог психолога IZZZDIOV-a мењам школу у којој су ми први дани били као из бајке, дружење, игра, све је било супер. С обзиром на то да је мали град у питању и да је моја претходна школа била удаљена пар километара од моје нове школе, насиље је полако почело и у новој школи. То је било веома фрустрирајуће, јер знам да све време нисам провоцирао ни на који начин другу децу, али једноставно, шта год да сам урадио нисам могао да зауставим насиље.
Крајем шестог разреда доживљавам насиље сексуалног типа, а тог дана и панични напад са поремећајем срчаног ритма где се из СХМП транспортујем на одељење Кардиологије IZZZDOV-a и где ми бива ординирана терапија амтиаритмиком. Кардиолог ме због великог стреа упићује психијатру који ординира терапију антидепресивом и седативом. Лекови, наравно, могу да помогну у зравственом стању, сли нр могуи да смање насиље, те после неколико контрола психијатар предлаже да основно образовање (седми и осми разред) завршим ванредно, што и чиним.
Средњу школу не уписујем што због страха од насиља, што због све лошијег здравственог стања, већ је однедавно ванредно похађам, у Новом Саду. Насиље је углавном нестало после толико времена, али је сада присутно игнорисање од стране вршњака, те у мом граду не могу да се дружим, излазим, ради све што би радила особа моје старосне доби.
С обзиром на то , кроз шта сам све прошао и кроз шта тренутно пролазе жртве вршњачког насиља, а сви смо тога сведоци, што преко медија, што уживо, подржавам предлог Алексиног закона, и сматрам да би било неопходно, што је пре могуће, да се исти усвоји и што пре примењује и у пракси.
Подсећамо, портал SrbijaDanas.com покренуо је пре две године пројекат "Друг није мета" који се бави превенцијом и сузбијањем вршњачког насиља. Придружите нам се у борби за безбедну и срећну децу!
