25. марта Ана и Александар су остали БЕЗ ТАТЕ: Живота Ђурић се са авионом обрушио на непријатеља и отишао у ВЕЧНОСТ

Освануо је 25. март 1999. године... Јутро никад теже, а људи још увек недовољно свесни да је њихова земља нападнута од највеће војне силе.

Ипак, хук мотора и сирене за узбуну биле су довољно јасан знак да освануло оно најгоре.

Генералштаб Војска Југославије је саопштио да су ваздушне снаге НАТО-а гађале више од 50 војних и индустријских објеката наменске производње. Погинуло је 10 војника, а рањено 38. У другом таласу војни циљеви у СРЈ гађани су крстарећим ракетама „томахавк“.

Руско министарство за ванредне ситуације је саопштило да је током ваздушних напада НАТО на СР Југославију током ноћи са бродова и авиона лансирано 90 крстарећих ракета „томахавк“ и да је у операцији учествовало 210 авиона, четири брода и три подморнице.

У ноћи између четвртка 25. и петка 26. марта у рејону аеродрома Лађевци испаљено је 20 пројектила.

У Југославији је настао мук. Школе и факултети су затворени, настава отказана, а летови отказани.

Изјаве светских лидера ће псебно остати упамћени.

Генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан је изразио разумевање за „ваздушне ударе“ НАТО-а на СР Југославију, али је додао да је у одлучивању о употреби силе требало да буде укључен и Савет безбедности.

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана је изјавио да је крајњи циљ „војне операције НАТО“ уништавање југословенских оружаних снага.

Амерички председник Клинтон је изјавио да југословенски председник Слободан Милошевић мора да „изабере мир“ или ће НАТО наставити нападе на циљеве у СР Југославији.

Руски председник Борис Јељцин изјавио да је „агресија НАТО против СРЈ груба грешка“ америчке дипломатије и председника Била Клинтона.

Влада СРЈ је прекинула дипломатске односе са САД, Великом Британијом, Немачком и Француском.

Министарство информисања Србије је одлучило да протера новинаре гласила из земаља које су учествовале у агресији НАТО или су дале своју територију на коришћење агресорима.

Тог 25. марта Живота Ђурић је био командант „Тигрова“, ескадриле ратних авиона „орлова“ у 98. ловачко-бомбардерском авијацијском пуку, јединици која је била базирана на аеродрому у Лађевцима код Краљева.

Извиђачки „орлови” снимили су положаје ОВК на КиМ, и могуће циљеве. Наши су узлетели бришућим летом, брзином од 800 килиметара на сат.

Ђурић док је прелетао подручје Глоговца приметио је базу ОВК, командно место и складиште, које је уништио са две бомбе. Ипак, када је наставио лет, погођен је ватром.

Пилот Слободан Димовски, Животин друг из генерације, „класић“, који га је тада пратио на задатку, испричао је:

- Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха. – рекао је Димовски.

По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.

- Два дана се водио као нестао. – испричала је његова супруга Биљана новинарима касније. У тренутку Животине погибије њихов син Александар имао је десет година, а ћерка Ана девет.

Посмртно је одликован и унапређен. Живота Ђурић сахрањен је у Параћину.