АЛЕКСАНДРУ ЈЕ ПОТРЕБНА ПОМОЋ! Другови га зову погрдним именима, живи у трошној кући, КУПА СЕ У ЛОНЦУ, А СТРУЈУ НЕМА 7 година!
Машта о бициклу, о меди, о играчкама док кроз дотрајала врата и прозоре дува северац
Александар Милић (10) из ужичког села Дрежник дечак је са најлепшим осмехом у Србији. Тим осмехом он се бори против свега онога што нема: струју, купатило, основне услове за живот, нема воду. Деси му се чак да у школи другови за њега кажу да је "ништак" зато што нема ништа.
НАЈЛЕПША ВЕСТ ДАНА! Мала Хелена, за чије се здравље молила цела Србија, са осмехом се враћа кући - ЗДРАВА!
Ђорђевић најавио изградњу нових домова породицама са више деце: Познато је и ко је први на листи
НАЈНОВИЈИ ПОДАЦИ Лончар: У Србији још пет нових случајева корона вируса, нема животно угрожених
У трошној кући, грађеној 50-их година машта о бициклу, о меди, о играчкама док кроз дотрајала врата и прозоре дува северац.
Плафон изгледа као да ће се сваког часа срушити на главу, а у уским просторијама двоје људи једва се мимоиђе. Бетонски подови куће прекривени су прастарим теписима, зидови испуцали, а ормари криви и разваљени.
Док машта о лепшој кући, Александар ову суморну и сиву уџерицу назива својом кућицом.
Дечак највише жали што нема купатило. Купа се у лонцу, користи пољски wc, деси се да учи под свећом, али се не жали. Деси се и да га вршњаци у школи вређају, али се ни на то не осврће.
- Неки мисле да сам "ништак" - каже Александар, који је навикао на такво понашање према њему и не смета му.
- Они који тако говоре љубоморни су на мене јер има покварен бицикл, а они немају никакав. Није лепо што су такви према мени, али навикао сам.
У тескобних 35 квадрата трочлане породице Милић скоро све је старо, пропало и покварено. Кућу какву жели - Александар црта. Сања о меди, играчкама, бициклу.
- Волео бих да имам плаву кућу, да све буде ново у њој и да имам своју собу коју највише желим.
Нову кућу Милићи су почели да праве 1983. године, али су бројне трагедије у породици и недостатак новца све зауставили. Струје немају већ седам година, а дечаков отац Богосав каже да се са десет прстију није могло зарадити толико да се заврши цела кућа.
- Никада у животу нисам тражио много. Био бих захвалан да се среди приземље куће, да Александар има неке нормалне услове и то је то.
Мајка Снежана одрасла је ужичком Дому за децу без родитељског старања и болешљива је. Богосав има проблем са видом и ниједно од њих нема стални посао. Надниче, али је зима посла мало, а самим тим и прихода. Од Центра за социјални рад добијају 3.000 динара месечно и понекад пакет хране.
У 21. веку оваква слика делује нестварно, али је то нажалост свакодневица једног дечака и његових родитеља, а који заслужују пристојан дом.