"МАМА, ТАТА, ВОЛИМ ТЕ": Језиве тајне БАЊИЧКОГ ЛОГОРА који се разликује од свих на свету због ЈЕДНЕ ПРИЧЕ
Бањички логор, основан пре 80 година, разликовао се од свих других на свету
Бањички логор, основан пре 80 година, разликовао се од свих других на свету по једној ствари. Страшна је и језива, али и посебна, за дивљење и свако поштовање! Чак 26 жена договорило се те 1944. да не иду ко овце на клање пред нацисте. Пребиле су немачког официра, знајући да ће их одмах убити, али ће бар часно умрети!
ЈАКО НЕВРЕМЕ КОД ЛАЈКОВЦА ЗАУСТАВИЛО ВОЗ: Дрво пало на вагон, путници се успаничили и чекали да их избаве
"Нисам се вакцинисао и сада ми је криво због тога" Кајање људи који су завршили у болничкој постељи због короне
ЈОШ ЈЕДНА ВЕЛИКА СМЕНА ТУРИСТА - УЖАСНЕ ГУЖВЕ НА ГРАНИЦАМА: Оволико чекају путничка возила на граничним прелазима
"Дедиње"
У две собе на адреси Павла Јуришића Штурма 33, истој оној где се у Војној академији најбољи школују да служе отаџбини, музеј је Бањичког логора. Неупадљив и некако скривен чува сећање на страдање, мучење и страшне године окупације.
Пре него што уђете у те собе страдања и бола дочекаће вас огромна слика - налик чувеној Пикасовој "Герники", једној од највећих антиратних симбола. Наша је дело логораша и сликара Милоша Бајића и омаж је том невиђеном колективном самоубиству од 11. септембра 1944.
- Логор је убрзано пражњен у септембру 1944, а логораши ликвидирани или слати у конц-логоре Рајха. И чак 26 жена се договара да практично изврши самоубиство. Заиста је невероватно да ниједна из собе није била против. Рачунале су да нема наде за њих и то је високосимболички чин и јединствени случај. Да не би ишле као овце на клање, решене да покажу бунт и часно умру, пребијају немачког официра кад је ушао у собу. Они, иначе, међу голоруким логорашима нису носили оружје. Улетела је стража, 24 су одмах убијене, две су нашли рањене под телима и докрајчили их - прича Андреј Ћирић, стручни водич музеја.
То је било готово на самом крају постојања Бањичког логора, а почетак је био 5. јула 1941, када је основан концентрациони логор, званично назван "Дедиње", на месту касарне. Београд је био једина окупирана престоница Европе која је у градском језгру имала четири логора. По ободима града била су стрељања на чак 26 локација, а Јајинци су најгоре стратиште.
- Била је овде и готово комплетна Академија наука, интелектуалци, покрет отпора, али и равногорци, Роми, Јевреји... Око 40 одсто били су политички затвореници, па је постојала и контрола над процесом умирања како би их сачували и трговали њима. Заточена је крајем 1942. и Јелица, жена Драже Михаиловића, како би извршили притисак на њега. Овде су људи и страшно мучени пребијањем, па и ватром... - каже Ћирић.
Недостатак хране
Ипак, највећи број логораша били су обични таоци, међу којима су бирани за ликвидације по принципу 50 за рањеног Немца, а 100 за убијеног.
- Бањица је била концентрациони логор у правом смислу те речи, тријажа - ко ће на стрељање, ко на принудни рад, на Доњи Калемегдан, или широм Европе, или у логоре Рајха. Највећи број њих је ту био без излаза, мислећи да ли ће у смрт или ће бити пуштени - прича Ћирић.
Кад је брод кренуо да тоне, Немци су уништавали књиге, па тачних бројева убијених и заточених нема. По званичним подацима, 4.286 жена, деце и мушкараца је убијено, односно слато на стрељање, углавном у Јајинце.
- Претпоставља се да је бар око 3.500 више убијених и умрлих. Такође, претпоставља се да је у самом логору ликвидирано или умрло око 150 људи. Најмлађа жртва је двогодишње дете, умрло због лоших услова - објашњава Ћирић, и додаје да су Немци планирали, што сведочи овде изложени план, да отворе у Бањици крематоријум 1943, али им је био прескуп.
По књигама, било је укупно око 23.000 логораша, прича Ћирић, али уистину више, можда око 30.000, јер нису уписивани они који су ту били дан-два пре егзекуције, као и многи који су одвођени на принудни рад и у логоре Рајха.
Овде се умирало због недостатка хране или неге.
- Јело се слабо. Углавном су се ослањали на пакете хране од породица, али стражари су узимали најбоље из њих. Немци су им давали мало каше и пружали минималну здравствену заштиту, али само зато да не би избила нека епидемија јер су у логору били и њихови људи - прича Ћирић и додаје да су логораши могли једном дневно у "тоалет" на огроман казан и по 10 минута.
Прва соба, пуна слика и витрина, казује нам да су логораши били и свакојаки "уметници" - минијатурне лутке и фигуре госпођа, папуча, сељака, господе, пудли... говоре ко је одакле дошао, какве је животе и навике имао. Има ту и шаха, карти... "Мама, тата, волим те"... извезено на марамицама посебно је дирљиво.
