ЧЕКА НАС НОВА ПАНДЕМИЈА? Психијатар открива последице епидемије, упозорава на ментално СТАЊЕ НАЦИЈЕ
Оно што је најопасније у овој ситуацији је оно што нас чека једном кад пандемија прође. И то не само у Србији, него на светском нивоу.
Поред менталних проблема, имаћемо после овога пандемију телесних болести, упозорава психијатар др Мирко Долић.
"ЗА СВАКОГ ПАЦИЈЕНТА ЈЕ БОРБА ДА СЕ НАЂЕ МЕСТО" Лекари упозоравају да су болнички капацитети НА ИЗДИСАЈУ
НЕВЕРОВАТНА ПРИЧА СА ВМА: Након операције пацијент нашао начин да олакша душу
УПУЋЕНО СВИМА КОЈИ СУ ПРОСЛАВИЛИ СВЕТОГ НИКОЛУ: Огласио се др Кон и послао ВАЖНУ ПОРУКУ целој Србији (ФОТО)
Потпуковник др Мирко Долић, психијатар Клинике за психијатрију ВМА, има 10 година специјалистичког искуства и однедавно као доборвољац ради у ВМЦ Карабурма. Прича о стању нације у овом тешком епидемиолошком тренутку, али даје увид и у последице пандемије, које су неминовне ако људи не потраже стручну помоћ.
Шта је било од пресудног значаја да се сада укључите и то добровољно у ковид болницу?
- Јавио сам се још у марту као добровољац када је све почело, али чини ми се да тада није било препознато као потреба, тако да сам сада ушао у борбу, можда и више као лекар него као психијатар. Ванредно стање не пита да ли сте психијатар или интерниста, битно је да смо сви заједно у овоме, да што пре све ово победимо и да прође. Ово је као право ратно стање. Пошто војска води ВМЦ Карабурма и болницу у Арени, моје колеге су тамо, сада смо се, првој линији фронта, прикључили још једна колегиница психијатар доц. др Звездана Стојановић и ја. До сада су радили психолози пружајући психолошку помоћ, али психијатри нису. Сада се, међутим, показало да заиста има потребе за тим.
Шта сте тамо затекли, шта вам је било најтеже?
- Неки пацијенти су у позицији беспомоћности, страха. Прво морам да кажем да је страх нормална људска појава. Нормална еволутивна емоција која је у нашем генетском коду и служи да нас заштити од опасности. Кад погледамо вековима уназад, да није било страха, не бисмо ни ми дошли до овог тренутка. Ми данас причамо о патолошком страху где имате једну спољну чињеницу, заразну болест. Код неких људи, тај страх не иде споља, он иде изнутра, без јасног угрожавајућег узрока, јер реално ви сте у болници, имате тим лекара око себе, збринути сте, значи није то што вас плаши. У питању је патолошки страх изнутра, анксиозност, слободно лебдећи страх. Сви су у истим позицијама без обзира на то да ли је реч о лекару, интелектуалцу, раднику, да ли сте старији или млађи и сви имају исти осећај беспомоћности. Људи улазе у ту фазу патолошког страха, као реакцију на стрес и то не показује ни њихову слабост ни снагу, већ је то реално, биолошко стање њиховог битисања. С друге стране, људима некада треба подршка и лековима, врло је краткотрајна али је делотоворна и потребна у оваквим ситуацијама. Такође, страх од гушења је један од најтежих страхова које човек може да има. А то се управо сад догађа.
Шта мислите, какве ће последица ова пандемија оставити по лекаре, а какве на пацијенте?
- Ми смо као нација толико дуго под стресом, од деведесетих. После неколико ратова, великих криза, људи су као анестезирани, отупели. Људи немају адаптивних капацитета да то носе. Сваки удар њих више не помера. А то није добро. Кад причамо о стресу, ту постоји неколико степена стреса. Акутни који се дешава у тренутку суочавања с догађајем, може трајати до месец дана, уколико се не реши, он прелази у хронични. Услед акутног и хроничног стреса долази до менталних сметњи, односно губитка или повећаног апетита, проблема са спавањем, осећајем замора, отежане концентрације, раздражљивости, осећаја беспомоћности и безнадежности, претеране бриге, депресивног расположења, злоупотребе алкохола или наркотика. Хронични стрес коме смо дуготрајно изложени може некада довести до и посттрауматског поремећаја, такозвани ПТСП, поремећај који је везан за ратне трауме, али може да се јави у другим ситуацијама, код изложености трауматском стресу. Ту је основни проблем што смо ми популација која је деценијама под стресом. Имамо много људи који су прошли ратове или као цивили или као учесници. Ти људи су сада опет под стресом и овај садашњи стрес може да чак и реактивира њихове ратне трауме. И код лекара се јавља ‘бурноут‘ синдром, синдром сагоревања на радном месту. Али они су навикнутији да потраже помоћ психијатра, умеју да препознају стресну ситуацију да јој приступе, потраже помоћ, лекове које кратко узимају након којих се осећају добро.
Има ли данас појачане потребе за психијатрима, траже ли људи помоћ?
- Може се рећи да се дешава управо супротно. На одељењу психијатрије од марта је нешто мањи број пацијената и амбулантних и хоспиталних. Они који имају психозе сада су се негде ушушкали и нашли су начин да функционишу како функционишу. Проблем наше нације је да ми не прихватамо да имамо менталне сметње, тегобе. Код нас постоје две основне реченице које сви понављају. Прва је "Нисам ја луд па да идем код психијатра", а друга је "Могу ја то да носим". И обе реченице су тачне, нисте луди и можете то сами да носите. Али то није поента. По коју цену да све сами носите? Чињеница је, људи могу свашта да издрже, али организам не може. Све прође, али питање је која се цена плати, а цена се плати углавном на телесном плану. А то је штета, јер је то могло да се спречи. Организам је као експрес-лонац, стрес подиже притисак али негде вентил мора да пусти, најбоље је да то буде кроз анксиозност и менталне сметње, јер се оне решавају релативно брзо и без већих последица. Ако нема вентила, деси се експлозија. Та анксиозност коју сада носите и мислите како ви то можете утиче на све органе у организму и ствара психосоматске болести. Те болести су до краја живота а анксиозност се лечи просечно за три до шест месеци.
Како на вас реагују пацијенти у ковид болници, шта им кажете?
- Прилазећи тим пацијентима видимо да сви имају тај једнак осећај беспомоћности. Њима је неопходна лепа реч, да се објасни више пута, понове резултати који се побољшавају. Многи дођу с високим параметрима упале који после неколико дана почињу да падају. И то је потребно да им се објасни, више пута истакне. Јер њима је тешко било и да дођу до болнице, чекање у тријажним амбулантама... Кад им поновите да им стање иде набоље, после се и они опусте. Топла реч је неопходна.
Већина људи када се зарази ковидом каже да их нешто пресече у стомаку, многи заплачу. Да ли смо ушли у стање панике? Како то умирити?
- Страх од смрти је један од основних, базичних страхова, с којим се човек рађа, живи и умире. Ми смо смртни и то је једна основна неминовност, све остало може а не мора. С друге стране, страх од гушења је један од најтежих страхова човека. Сви смо некад доживели приближно тај осећај, нпр. у базену, па се некако човек извуче... Е ово је сад тако, само појачано, јер овај вирус доминантно напада плућа. Опет људи су преплављени са превише информација а негде су оне врло нападне, често контрадикторне, то није проблем само код нас, него свуда у свету. Људи под стресом се некада осећају као рак без љуштуре - све их са свих страна и најмањи додир узнемирава.
Како ми можемо помоћи неком свом ко је у болници?
- Увек је битно да ми који смо с ове стране, међу здравом популацијом, некако спустимо лопту, попустимо притисак, опустимо. Само подршка, подршка, подршка. Ти људи након терапија врло лако крећу да се осећају боље, од првог тренутка кад се осете боље, долази до опуштања. Само љубав, љубав, љубав. Не заборавимо речи великог Меше Селимовића: "Ходаћемо без разлога, радоваћемо се без разлога, смијаћемо се без разлога, с једним јединим разлогом, што смо живи и што се волимо. А куд ћеш већи разлог!"
Шта нас чека после пандемије?
- Оно што је најопасније у овој ситуацији је оно што нас чека једном када пандемија прође. И то не само у Србији, него на светском нивоу. Поред менталних проблема, имаћемо после овога пандемију телесних болести. Већина болести су заправо психосоматске болести. Дуготрајан стрес доводи до великог броја телесних болести. Издвојио бих инфаркт миокарда, хипертензију, желудачни и дуоденални чир, астму, шећерну болест, мождани удар, поремећај хормона штитне жлезде, карциноме... Такође, све више људи умире од болести од којих се не мора умрети. Здравствени систем тешко издржава, отежано доступан за не-ковид пацијенте, то је оно што је највећи проблем. Други проблем је и пораст злоупотреба алкохолних пића која је сада веома изражена, јер је и алкохол нека врста анксиолитика, што је очекивано, људи покушавају да се смире. Али алкохол брзо доводи до алкохолизма и ту се јавља други, много већи проблем. Повећана је и злоупотреба лекова за смирење, анксиолитика. Стрес је нормална реакција на ненормалну ситуацију, треба да знамо да га препознамо и да га обрадимо на здрав начин. Поготово сада, јер стрес уништава имунитет и наравно да ће се корона јавити у тежем облику. Потребно је да нађемо здрав начин да ублажимо или отклонимо последице актуелног стреса, на првом месту дружење и разговор с породицом, пријатељима, елиминисање штетних навика (пушење, алкохол), бављење спортом, физичком активношћу или хобијем. Ако осећате да се не можете сами изборити са стресом, потребно је да контактирате здравствене раднике или психолошке саветнике.
