СУТРА ЈЕ НАЈЛЕПШИ ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИК: Не заборавите венчић и звонце за своје малишане али и гранчицу овог дрвета
Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети, који је недељу дана пред Васкрс.
Српска православна црква и њени верници сутра славе један од најлепших празника - Лазареву суботу, у народу познат као Врбица.
КО КАЖЕ ДА ЈЕ ПАС ЧОВЕКОВ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ: Куд Миладин, ту и његов петао - његово једино и одано друштво
ПРИЧА О БАКИ ДЕСИ РАСТУЖИЛА ЈЕ ЦЕЛУ СРБИЈУ, САДА ДОБИЈА НАСТАВАК! Појавила се Нађа и нуди јој да постане део породице
НОВА ТУРА, НОВА АВАНТУРА? ЧЕКА НАС ЈОШ ЈЕДАН КРУГ ВАКЦИНАЦИЈЕ: Огласио се др Петровић о индијском соју короне
Ова светковина се обележава последње недеље Часног поста и посвећена је успомени на васкрсење Лазара и на свечани улазак Христов у Јерусалим.
Врбица је за православне хришћане празник дечје радости, јер је, према Јеванђељу, Христос полазећи у Јерусалим рекао: "Пустите децу к мени, јер таквих је царство небеско".
На тај празник се у православне храмове уносе врбове гране које ту остају до недељне литургије, на Цвети, када се обавља ритуал благосиљања врбе. Врбове гране које се потом деле народу, симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља Исуса Христа на уласку у Јерусалим.
Према предању, Лазар је, као кипарски архиепископ, живео још 30 година по васкрсењу, проповедајући хришћанство. Православни верници истовремено прослављају и Врбицу која, према канону цркве, почиње службама бдења у навечерје Цветне недеље, свечаног уласка Христовог у Свету земљу.
Тај дан се слави као Лазарева субота јер се сматра да је тог дана Исус Христос васкрсао Лазара из гроба. Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети, који је недељу дана пред Васкрс.
На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе и тиме симболично представља свечани Исусов улазак у Јерусалим, када су га дочекали поштоваоци и следбеници.
Догађај Лазаревог васкрсења се, према јеванђељима, догодио у Витанији и увод је у нову веру у Васкрсење.
Према јеванђелском предању, Христос је стигао у Витанију четири дана после смрти Лазареве, оживео га и дигао га из гроба, па је тај празник познат и као Васкрсење Лазара Четвородневног.
У хришћанству тај празник има значење победе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево као јемство за васкрсење свих верника. Васкрсење Лазарево наљутило је првосвештенике и, како каже јеванђелско предање, непосредан је повод за одлуку јудејске скупштине о погубљењу Спаситеља.
Лепи народни обичаји
Обичај је у нашем народу да деца на овај дан носе и звончиће око врата, што симболично представља поздрав Христу, који је улазио у Јерусалим. Тада се у српским православним храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима.
Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.
На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем ИВ века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена.
У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.
У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом.
Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице.
Врбица је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.
Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице".
Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.
Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку".
Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.
Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади...
Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.
