ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ДА ЈЕ ТОМА ФИЛА ПРОМЕНИО ИМЕ? Познати адвокат открио детаље из свог приватног живота: Покушали су да убију оца, мајку и мене!
Чувени адвокат открио мање познате детаље из приватног живота.
Адвокат Тома Фила један је од најпознатијих адвоката у Србији. Бранио је најпознатије личности ове државе. Признаје да свог оца, још чувенијег адвоката, никад није могао да надмаши, испричао је за Курир.
Признаје да га и дан-данас боли то што му је један професор на матури окренуо леђа. То, каже, никако и никада неће да заборави. Нема деце, али има наследнике.
"МОРАЛИ СУ СВЕ ДА ИЗВАДЕ" Дијана Хркаловић хитно ОПЕРИСАНА, током захвата прошла кроз пакао: Једва је преживела!
ПАО ПРВИ СНЕГ! Забелела се читава Западна Србија, путари читаву ноћ провели на терену (ФОТО)
ЗОРАН ГАВРИЋ ЈЕ МЕДИЦИНСКИ ФЕНОМЕН! Смрт гледао право у очи, изрешетан са више од 28 метака из калашњикова (ФОТО)
Овако иде моја прича. Растао сам поред оца и мајке. Моја мајка је била домаћица, а мој отац Филота Фила био је велики адвокат. Увек сам говорио: зашто нисам био добар као он? Он је дошао, што се каже, са два пара гаћа у Београд. Упознао је моју мајку, она је била богата, одавде је. Оженио се њом ‘39, а ‘41. сам ја рођен. Али је мајка побегла одавде у Битољ. Морала је да оде да је Немци не убију јер је њен отац, мој деда, био масон и одмах су га убили Немци. Како су ушли, после првог дана био је ликвидиран.
Отац
Тата је мувао с комунистима, био је социјалдемократа, као и ја... У ствари, ја сам то поновио за њим. Зато ја у СПС представљам социјалдемократско крило. Мој отац је због својих социјалистичких идеја испаштао. У краљевини је једно 15 дана био у затвору јер су он и Ђилас заједно истукли декана Правног факултета. То је чувени, највећи стручњак за међународно право био, не могу да се сетим како се зове. Дебео, онако огроман...
Е, онда је за време рата тата радио с комунистима, био је и у партизанима. Он је био шеф обавештајне службе у Београду и онда га је 1943. године ухапсио Гестапо. Један је пропевао под батинама да је мој тата обавештајац и они су га онда ухапсили. Кад су га мазнули, одвели су га у Батровце. Мој отац је био чудан, имао је успоне и падове у животу. Уосталом, као и сви. Кад је за време рата био ухапшен, његове колеге с факултета већ су биле у специјалној полицији. Говорили су му: "Цинцарине, ако петљаш с комунистима, лично ћемо да те убијемо.“
И, крајем ‘43. мог оца ухапсе, одведу га у зграду Дома армије. Кад су га тамо ударили, он је пао са стола, а Немац му је рекао нешто на шта му је тата одговорио да му не треба преводилац јер зна немачки. Немац се зачудио како он као "трегер“, то јест прости носач, зна немачки, а мој отац му је рекао да је он заправо адвокат. Немац онда избаци преводиоца и призна тати да је и он адвокат. Тада му је рекао да може да му понуди две ствари: прво је да обучете немачку униформу, губимо рат, треба нам таквих људи и да будете са нама, рекао му је. Мој отац није желео ни да чује за то, па му је овај понудио да тражи да као буде под његовом заштитом и да онда некако оде одатле. Тако је тата организовао бекство из воза. Сви су побегли, али се неки поп заглави у рупи. Пошто није могао ни горе ни доле, тата као вођа групе одлучи да му помогне и тако њега ухвате, а остали побегну. Зато ти кажем да је његов живот и у малеру и у добру прошао.
Ципеле мог тате
Могао бих о свом оцу још много. Ево, на пример, мој отац је имао једну озбиљну врлину - увек је чистио сам своје ципеле. Умео је да прегази Дунав с једне стране и да изађе са сувим и чистим ципелама. А ја по Сахари да ходам, изаћи ћу блатњав! Зашто ти ово причам? Зато што му је то спасло живот. Немачки наредник SS тражио је неког да му очисти чизме, али тако да може да се брије на њима, и мој тата му каже да ће их он очистити. Кад му је очистио чизме, десет месеци је био код њега, док овог нису послали на фронт. А овај му, иначе, није давао ни да једе, ни да пије, само га је лупао. Давао му је чорбу од роткве понекад и јео је оно што је сакривао у пиџами, отпатке од хране које су давали свињама. Ма да ти не причам шта се све дешавало! Вадио је из WC храну! Тај наредник узме храну и да не би дао заробљеницима, намерно баци све у шољу. Одвратно, али сналазио се... Тамо је био од децембра ‘43. до марта ‘45, до самог краја, док Американци нису ослободили територију.
Снашао се
Пошто је тата доста био смршао и имао туберкулозу, рачунали су да ће да умре. Тада га је поново знање немачког језика спасло. Дошао је неки руски лекар и питао да ли неко говори немачки и тата се јавио. А знао је и руски. Тако се снашао, лекари су му дали антибиотике. Добио је болести и на репу и на леђима, од сталних и јаких удараца чизмом од Немаца. И тада га тај лекар спасе и излечи. После тога, вратио се назад, као првоборца су га посебним вагоном довели у Битољ. Мој стриц је тврдио да тамо где си се родио и живиш прве две-три године, тамо се увек враћаш!
Битољ
Рођен сам у Битољу и тамо сам живео 20 дана јер су моју мајку протерали зато што је имала презиме на "ић“. Као Сапунџић је рођена. А ја сам рођен као Тома Филовић, а не као Тома Фила, то мало ко зна. Македонија је била Јужна Србија, и ако хоћеш у државну службу, морао си да ставиш "ић“. Моја мајка је, ево, и то мало ко зна, била висока 1,57, а тата је био бар 1,87. Он је волео те крофнасте жене, а ја сам целог живота волео танке. Моја Весна кад се удала за мене, имала је 48 килограма.
Чекај, да ово не заборавим! Кад су моју мајку Бугари видели, рекли су јој да одмах мора назад. Пустили су је да се породи и онда је морала након седам дана за Београд. Онда су они отишли у Неготин, јер су били избеглице. Мој отац се врати назад, лечио се једно шест месеци у санаторијуму од туберкулозе у Битољу. Касније су хтели да га поставе за шефа полиције у Битољу, требало је да убије 150 чланова своје фамилије. Знаш, ми смо Цинцари. Да чујеш сад...
Тужилац ветеринар
Лаза Колишевски је исто био битољски ђак. Он и мој отац се уопште нису трпели иако су обојица били налево, али је овај био комуниста. Каже он мом тати да дође у Скопље и каже му: "Шта ти хоћеш, Цинцарине, да останеш чистих руку?“, а тата му одговори: "Ја да потпишем ово за стрељање - нећу!“, а овај му каже да судбина и треба да му буде таква. Кад је изашао напоље, више није било аута и тата је кренуо пешке из Скопља за Битољ. Срећом, зауставио је неки камион. Кад је дошао, пошто је једини био школован, дали су му задатак да формира суд. То ти причам онако укратко.
Иначе, јавни тужитељ Македоније био је ветеринар и мој тата га једном упита како то да лекар за животиње буде тужилац, а овај му каже: "Па шта је народ него стока?!“ Ето о чему ти причам. Негде 1947. године, кад је формирао суд, дозволили су му да буде адвокат.
Затвор
Кад је постао адвокат, једном је рекао: "Не могу мангупи да воде државу, него стручњаци!“ И за то је добио годину дана затвора. Дакле, ово је несрећни део ове приче, сад ћеш да чујеш срећу у свему...
Ја у животу нисам одлежао ни један једини дан у затвору, и кад је Брамерц хтео да ме хапси, ја сам рекао да ако је мој отац могао да буде у три државе у затвору, могу и ја у једној. Не верујем да ти знаш, Брамерц је дошао из Хага због Младића, зато што сам написао шта треба уништити, а шта дати суду. Добро, нема везе, да се вратимо на причу...
Пуковник Гојко
Један од људи који су били с њим у затвору кад је организовао бекство био је један Гојко, који је изашао из рата као пуковник. Био је шеф Скоја за Београд и речено му је кад буде у затвору, да верује Филоти, а да су остали преваранти. Он се приближио тати и после неколико месеци направили су план да беже. То су били сточни вагони који су обмотани жицом због бекства. Они су одоздо бушили рупе и бежали су кроз под, и ту је био и Пинки који је видео Тита. Не знаш ти ту причу, Пинки срео Тита, сачувај боже!
Гојко постане председник војног суда у Битољу и њему доделе предмет кад је тата био у затвору због тога што је рекао да државу треба да воде озбиљни људи. Гојко је замолио мог оца да тражи његово изузеће јер не може да га осуди много, а овако ће му уништити каријеру. Тата му је мирно на то рекао да ради шта хоће. "Ма јебеш каријеру, ти си ми спасао живот!“, каже му Гојко и да му годину дана. А сви су очекивали стрељање! Знаш шта је занимљиво, због те пресуде је Гојко остао пуковник до пензије, није напредовао. То му је сматрано мрљом. Касније сам га ја једном у Београду видео. Уместо генерала, постао је пензионер са 33 године. Кад сам га видео, тата је био код берберина, фризера, како ви то кажете сада, ми смо га звали брица.
Али, право да ти кажем, не знам да ли сам се плашио у целом том периоду очевог боравка у затвору, док је лежао. На то данас не знам да ти одговорим.
Ауто, ауто!
Прва реч коју сам изговорио била је "ауто“, знаш ли зашто? Кад сам био беба, постојали су они аутомобили са антеном који су пролазили како би слушали да ли је негде упаљен радио, пошто су у то време радио-транзистори били забрањени од стране Гестапа. Увек је неко стајао на прозору и викао: "Ауто, ауто!“ како би се што пре угасио радио да не би утврдили да га имамо. Тако да, слушајући реч ауто, нисам изговорио ни мама ни тата већ сам прво рекао ауто. Иронија је што никад нисам волео да возим, не знам ни данас.
Неготин
Ми смо били у Неготину у избеглиштву, а тата је радио као адвокат у канцеларији код неког Павловића, која се налазила у згради Москве. Он је због тога и склонио мене и мајку одавде. Каже мајка мени, Томо, сине, ти кашљеш, немаш антибиотике, а твој отац за партизане носи пуне торбе лекова и неће да да за сина. То је био тај фанатизам; иако му руководство није било такво, он је био такав.
Е сад, оно чега се сећам из избеглиштва, то је све кроз маглу, тог из Неготина. Али сећам се Битоља, сећам се кад сам одлазио у затвор. Тај затвор је дан-данас исти затвор. Кад сам бранио у Битољу, отац ме је водио да ми покаже ћелију у којој је био. И дан-данас је иста ћелија...
Бежите у Грчку
Покушали су да убију оца, мајку и мене. За време издржавања казне, један стражар се приближио мајци с причом како ће он да буде уз њеног мужа, како ће да му однесе цигарете и шта ти ја знам... "Слушај, не знам шта ће да буде с твојим мужем, ја ћу увече бити дежуран и оставићу отворена врата. Ти узми Тому и дођи по Филоту и бежите у Грчку!“, рекао је он мами једно вече. Битољ је негде око седам километара пешке од грчке границе. Моја мама је то пренела тати, а он јој је рекао да чим пређемо три корака, планирају да нас убију. Чак и мене иако сам био мали, да се не бих светио. И тата кад је то одбио, стражар је престао да разговара са мамом. Тог разговора се јасно сећам. Тад сам имао шест година, није било страха. Не размишља дете о тим стварима.
Професор Радовић
После је дошла школа и све остало... И тога се сећам, наравно. Био је, рецимо, професор српског језика Радовић, који је био рањен у рату кад је експлодирала бомба. Изгубио је десну руку, био је сав искасапљен с десне стране. И пио је. Обично сам га купио у бифеу и ишли бисмо заједно у школу. Био је леп кад га погледаш из левог профила, али здесна... Био је онај прави комуниста. Тражио ми је да и ја уђем у партију. Тата ми је рекао да урадим како ја хоћу, али да размислим о његовој биографији.
Од Доситејеве 27, где смо становали, до Прве мушке гимназије нема ни 150 метара. Идем по професора у бифе и размишљам где ја идем... А где је мој отац био! Пре рата у затвору, за време рата у затвору, после рата у затвору, и сва три пута због политике! И дођем до наравоученија: бежи, Томо, што даље! Тај дан сам рекао професору да нећу да уђем у партију. Био сам одличан ученик, због чега сам био ослобођен матуре. Тада су ми честитали сви, директор, матуранти, само ми је професор српског језика окренуо леђа, и то ме дан-данас боли. Сећам се као да је јуче било, много ме је погодило јер смо били баш добри.
Мачевалац
Средњу школу сам завршио са 17 година. Мајка ме раније послала у школу да ме смири. Био сам несташан, свако јутро сам бежао с Циганима где год. И не буде ме по цео дан у кући! Онда увече добијем батине, али сутрадан све поново. Татини пријатељи су се чудили како то, како сам такав, а он им каже да сам одличан студент права. Волели су да се нашале: "Леле, па ми смо мислили да ће га обесити до сада!“ Тако су говорили мом оцу. Толико сам био немиран као млад, али ме ваљда стварно смирила школа касније, студије.
Некако у том периоду био сам и мачевалац, успео сам да будем првак државе у мачевању, то верујем да не знаш. И верујем да ти је ово довољно, довољно је за једну животну причу.
Канцеларија
Једног дана кад мене не буде, волео бих да остане моја канцеларија, оваква каква јесте. Двојицу адвоката сам именовао својим наследницима и волео бих да након моје смрти остане ова канцеларија. Деце нисам имао.
