"Осветили смо КОСОВО И ЈАСЕНОВАЦ": Данас је 40 дана доктору Лази, овако је писао о пробијању КОРИДОРА ЖИВОТА
Док је оперисао уз петролејку на првој линији фронта, дочекао је један сјајан Видовдан.
Доктору Миодрагу Лазићу, директору нишког Ургентног центра, који је преминуо од корона вируса данас се одржава четрдесетодневни помен.
Ова област у Србији има преко три хиљаде неожењених момака: Наталитет пада, просечна старост становништва 47 година
КЉУЧНО ПИТАЊЕ ЗА ЂАКЕ И РОДИТЕЉЕ: Како ће се ове године одржавати МАТУРСКЕ ПРОСЛАВЕ И ЕКСКУРЗИЈЕ
ЦРНИ ОБЛАЦИ НАД СРБИЈОМ: Киша ће пљуштати до КРАЈА НЕДЕЉЕ, ево шта нас чека следеће седмице
Храбри доктор, који до краја није одустао од борбе за живот пацијената, током свог рада у Републици Српској написао је ратни дневник.
На фејсбук групи Иницијатива за назив Клиничког Центра Ниш - Др Миодраг Лазић Лаза један корисник објавио је исечак из дневника који се тиче ослобађања тзв. Коридора живота, чији пробој је омогућио живот у босанској Крајини, Бањалуци и свим српским срединама у западном делу зараћеног подручја БиХ.
Како су изгледале операције рањеника са петролејком и батеријском лампом и колико су српски борци на фронту жељно ишчекивали пробој овог коридора, какве су страхове прошли и жртве принели, види се из овог исечка.
- Све је исто. Рањених има свакодневно. По мрклом мраку обилазим болесничке собе са петролејком у руци. Нерасположен сам. Држи нас још битка за српски коридор. Ништа не јавља. Данас је Бањалучка телевизија јавила о првом сусрету Крајишника са борцима Семберије. Да ли је то, напокон, пут до Србије пробијен?
28. јуни 1992. године - Видовдан Невероватан дан! Српска војска Крајине пробила је пут за Србију. На најужем делу пет километара ширине. Велико славље српских бораца. Пуцање у ваздух, весеље, сузе, радост. Српска војска Крајине поклонила је свом народу највећу битку у историји. Поклонила "пут живота". Зарекли се да ће то урадити до Видовдана - и урадили су.
Осветили су Косово и Јасеновац. Поклонили српском народу још један Видовдан, после косовског. Хвала стотинама погинулих српских бораца! Београдски Видовдан нећу ни да спомињем. Јер, док се овде слави велика српска победа против усташких кољача, Муратових потомака и српских изрода, вође демонстрација се извињавају за српске мине и изједначавају жртве невиних и палих за слободу са жртвама злотвора.
Борбе су и даље жестоке. Наше снаге иду незадрживо ка Сави. Непријатељ бежи главом без обзира.
1. јули 1992. године Ноћас сам у 22 сата оперисао уз две батеријске лампе и петролејку. Борац, двадесет две године. Нагазна мина. Рањен на простору Цазинске крајине. Једна нога истргнута испод колена, друга сва искидана и пуна блата, али ће, највероватније, бити спашена. Усне искидане, лице исечено, језик исечен.
Са момцима извиђачко-диверзантске групе одлазим за Добој. Велики град у српским рукама. У болници - четири стотине наших рањених бораца. Ради шест хирурга. Град је пуст. Радње не раде. На улицама много војске. Право ратно стање. Знамо да се непријатељ спрема да нападне овај град, али спремно га чекамо.
Модрича. Са петорицом пријатеља цео дан тражим нашу базу. Пред мрак, налазимо их на четири стотине метара од усташког упоришта, званог Добар-кула. Радујемо се сусрету, али у тишини јер непријатељ је близу. Доле испод нас је Босна, а преко пута, уз њену другу обалује коридор - "пут живота".
Ту је и сам улаз у Модричу. Гледам двогледом: застао конвој наших камиона и цистерни који је пошао према Београду. Не схватам зашто стоје. То што видим ја виде и усташе са исте даљине, само више улево од мене. У једном тренутку покушавају да гађају конвој, али наши из Модриче жестоко одговарају и ућуткују их. Око 21 сат конвој одлази.
Тишина. Знам да је сутра ујутру, у шест сати, напад крајишких јединица на Добар-кулу, која још увек контролише коридор. Јутро. Целу ноћ пада киша. Тихи полазак. Одлазе ми најбољи пријатељи, њих седамнаест. Ја се, са тројицом, спуштам на обалу Босне ипреко импровизованог понтонског моста.
Наша артиљерија из Модриче почиње напад на Добар-кулу. Они одговарају. Мине падају око нас. Пројурила је и маљутка негде у близини. А онда креће наша пешадија, прекаљени борци Крајине. Победа! Вије се српска застава на Кули. Рафали радости. Сада је пут, напокон, безбедан.
Моји пријатељи одлазе даље за Оџак, Брод, на Саву. Освојили смо "пут живота". Много нас је погинуло. У само једном дану величанственог Видовдана, а тужног сата, погинуло је седам храбрих Костајничана и двадесет троје рањено. Српски борци за коридор биће слављени као нови косовски јунаци.
Конвоји пуни хране и друге робе полазе полако из Србије и крећу ка Крајини. Народ их дочекује сузама, цвећем, раширених руку. У овој величанственој бици за коридор, за "пут живота", учествовало је више од деведесет хиљада српских бораца. Никада у својој историји, ни у једној бици, није било више српских бораца. Али значај овог коридора за крајине, за Бањалуку, јесте - живот! Без њега, живота нема -.
ДР ПРЕДРАГ КОН КАЖЕ ДА СМО НА ПРЕКРЕТНИЦИ: "Ово је последња недеља"
Кнез Лазар је бацио КЛЕТВУ НА СЕЛО код Јагодине: Онако како је рекао пре боја, тако је и било 2010. године
БУКНУЛО НОВО ЖАРИШТЕ У СРБИЈИ: Вирус избио међу радницима позоришта
После Зајечара, још једно жариште у Србији: Заражени радници у турској фабрици, наставља се тестирање запослених
Миладин је дрводеља из Шљивовице: Његову скулптуру је видео читав свет, а скоро сви Срби имају слику поред ње (ФОТО)
