"САМО ТИ, ДИЈЕТЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО": Да ли сте у "Дари из Јасеновца" препознали ову реченицу?
Филм "Дара из Јасеновца", емитован је синоћ на РТС-у и у Републици Српској и Црној Гори, подсетио нас је на тешка сведочења правих жртава које су доживела ову неописиву трагедију и зверства.
Подсетио нас је на бестијалност једне искључиве политике у којој места за другог и другачијег нема, за безумност поделе по нацији и вери и на то да човек, као појединац, може да много, много ниско потоне.
Истовремено, подсетио нас је колико он може да се уздигне и да у најтежим тренуцима, када страх завлада, свим срцем воли, жртвује се и стави себе у опасност да помогне другима.
На почетку филма то видимо већ у првој сцени када сељанка, Хрватица, ризикује живот да спасе бебу непознате жене, а потом и у потресној сцени када логораши Јасеновца играју око столица. Док из тамбуре допире звук Ужичанке, "србијанског кола", један од њих, млад човек, одбија да буде део те сурове игре. Одбија да на трен спасе себе по цену туђег живота и умре понижен.
"УБИЈАМО ИХ ЗАТО ШТО СУ СРБИ": Језива сцена из филма "Дара из Јасеновца" потресла цео регион (ВИДЕО)
ПОКОЉ ШЕЗДЕСЕТОРО ДЕЦЕ: Фрањевачки ЗЛИКОВАЦ клао својим рукама, српској деци секли главе - "Фра Сотона" одговоран за масовне злочине
Дара и њен братић из филма крију тајну: Срца су се топила због Буде, а глуме га чак три бебе!
Паралела њему јавља се пред сам крај филма - старац који умире достојанствено, на ногама и на претњу смрћу усташком војнику одговара: "Само ти, сине, ради свој посао". И на месту гине.
Овај старац заправо је Вукашин Мандрапа, данас познат и као Свети мученик Вукашин Јасеновачки. А његова прича била је много болнија од оне која је приказана на филму.
Небројена зверства овог логора су заборављена, али један случај је остао упамћен захваљујући сведочанству преживелог логораша. Др Неђо Зец је био неуропсихијатар и многе усташе су од њега тражиле лекарску помоћ, иако је Србин. Када га је озлоглашени Јосип Фригановић, звани Жиле, позвао у своју канцеларију, знао је да то врло лако може значити и крај његовог живота. Међутим, Фригановић је тврдио да је почео да луди и затражио помоћ психијатра.
Потом му је казао како је у августу 1943. године у логор стигло 3.000 људи које је требало одмах побити. Четворица усташких војника су се опкладила у десет литара ракије ко ће више Срба да убије за једну ноћ. После неколико сати невиђеног ужаса, Фригановић је „убедљиво водио“. А онда је међу логорашима који су престрављени чекали да дође ред на њих, видео једног старијег сељака, који је са несхватљивим миром стајао и спокојно гледао пакао који се пред њим дешавао. Био је то Вукашин Мандрапа из села Клепаца у Херцеговини.
Његов мир је теже погађао него сва стравична кукњава око њих. Не могавши да схвати како неко може бити тако смирен у таквом тренутку, наредио му је да викне: „Живио поглавник Павелић!“ или ће му одсећи уво. Вукашин је ћутао. Овај му је одсекао уво, али је старац остао миран. Исто се поновило и са другим увом и са носем. Напослетку му је четврти пут наредио да узвикне: "Живио Павелић!" или ће му извадити срце.
Вукашин, обливен крвљу, погледао га је и, уперивши поглед некако кроз њега и преко њега, свом егзекутору полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!"
Фригановић је побеснео, мучио га, убио и гурнуо у јаму. Међутим, Вукашин је његова последња жртва. Други усташки војник, Петар Брзица, добио је опкладу.
Фригановић после тога више није био онај стари. Ни неуропсихијатар Неђо Зец није могао да му помогне. Тумарао је около, затварао уши, ударао се у главу, викао, ломио све око себе… Свуда га је прогањао Вукашинов поглед и оно стравично:
"Ради ти, дијете, свој посао!"
Фригановићу се након рата губи сваки траг, а Српска Православна Црква је Вукашина 1998. године прогласила за светитеља и слави га 29. маја по новом календару.
