ДЕЛЕГАЦИЈА ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ ПОЛОЖИЛА ВЕНЦЕ НА КАЈМАКЧАЛАНУ: Сећање на славну битку и 4.640 палих српских јунака

Јуче је делегација општине Велика Плана на Кајмакчалану (2521) положила венац на спомен костурницу српским јунацима који су погинули на тој планини и тако обележила 102 године од легендарне битке на Кајмакчалану и 100 година од пробоја Солунског фронта.

-Српским јунацима, захвална општина Велика Плана – пише на венцу. 

Делегација у којој су били помоћник председника општине Велика Плана Душан Марић, директор Туристичко – спортског центра Горан Стефановић и председник Планинарског друштва "Врбица" венац је положила и у спомен капелу на Кајмакчалану.

За покој душе погинулим војницима и официрима Краљевине Србије запаљене су свеће, а капела и спомен-костурница окађене су тамјаном.

Делегација се на Кајмакчалан испела пешице, са грчке стране, заједно са 50 планинара, чланова планинарског друштва „Врбица“ из Велике Плане и њихових гостију, планинара из Београда, Панчева, Пожаревца, Смедерева, Смедеревске Паланке, Лапова, Пожеге, Ниша и Алексинца, који су на врх планине стигли са развијеним српским заставама. Најмлађи планинар који је освојио Кајмакчалан Војин Дабовић има само седам и по година.

Битка за Кајмакчалан почела је 12. септембра 1916. када су бугарске и немачке јединице напале положаје српске војске. Битка је трајала два дана, а одсудни окршај водио се код села Горничева, где су Срби успели да зауставе непријатеља. Осокољени победом, српски војници су захтевали да крену у противнапад. Иако се командант савезничких снага, француски генерал Сарај успротивио тој идеји, Александар Карађорђевић је 14. септембра наредио јуриш на бугарске ровове.

Испод самог врха планине Бугари су ископали три реда ровова, а земљиште између њих су премрежили жицом.

Положаје на Кајмакчалану држале су три бугарске дивизије, ојачане једном немачком дивизијом. Јуришним снагама савезничке војске, чију окосницу је чинила Дринска дивизија, те делови Дунавске и Тимочке дивизије из састава Прве српске армије, командовао је Живојин Мишић. Са српским снагама садејствовале су француске и руске јединице, као и једна јединица албанских војника под командом Есад паше. Врх планине је неколико пута прелазио из руку у руке, а Срби су га коначно заузели 30. септембра, када је у напад уведен и Добровољачки пук, под командом војводе Вука Поповића.

Бугари су Кајмакчалан звали Борисов град, по бугарском цару, јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија лободе, јер су ту први пут закорачили у своју земљу.

На врху планине налази се мала капела посвећена Светом Петру, која је подигнута 1928. по налогу југословенског краља Александра Карађорђевића Првог. 

На капели се налази краљева посвета: "Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине".

По жељи др Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану сахрањена је урна са његовим срцем, коју су у Другом светском рату украли бугарски војници.

Недалеко од капеле је гробница српских војника чија тела су након битке покупљена по околним брдима. Србија је пре две године обновила капелу и костурницу.

На Кајмакчалану и околини налази се око 90 локација са гробовима српских војника.

Већина погинулих на Кајмакчалану сахрањена је на гробљу Зејтинлик у Солуну.

У борбама за Кајмакчалан српска војска је имала око 4.643 погинула војника, а процене су да је и непријатељ имао сличне губитке. Три четвртине или 3.840 српских војника који су избачени из строја било је из састава херојске Дринске дивизије. Међу погинулим је и војвода Вук.

Освајање Кајмакчалана је прва победа српске војске после напуштања отаџбине 1916. године. Победа која је омогућила наставак продора у Србију и ослобођење Битоља 19. новембра.