ГОМИЛА, БИЦИКЛ, ЋЕБОВАЊЕ... Брутална ЗАБАВА у ЈНА којом су кажњавани ЦИНКАРОШИ и плашени ГУШТЕРИ
Бивши војници се војног рока махом сећају са носталгијом, јер се ради о јединственом животном искуству које су искусили у младим годинама
Војска или "школа живота" имала је и доста негативних страна, које многи мушкарци патријархалног усмерења често неће да признају ни за живу главу, а ова констатација се, наравно, односи на почившу ЈНА.
Све по плану: Напредују радови на унутрашњем украшавању спомен-храма Светог Саве на Врачару
Бивши војници се војног рока махом сећају са носталгијом, јер се ради о јединственом животном искуству које су искусили у младим годинама и имали довољно времена да лоше стране забораве и фокусирају сећање само на оне позитивне - другарство, путовања, опијања, изласци у град, зафрканција, солидарност, стражарење, униформисаност, једнообразност, повечерје...
Међутим, ова "школа живота" имала је и доста негативних страна, које многи мушкарци патријархалног усмерења често неће да признају ни за живу главу. Јер, бити војник, јесте ултимативно достигнуће сваког "правог мушкарца". Војник је, подразумевано, мушкарчина, јунак, херој, онај који ће издржати сваку тортуру. Добро, можда је тортура прејака реч за рано устајање, ретке оброке, јутарњу фискултуру, "гуштеров лет", смрзавање на обуци... Ипак, најтеже је било онима који нису били "верни другови".
У војсци је постојала једна "занимација" која је била врло окрутна и звала се - гомила.
Кад би официр током обуке дао остав и допустио војницима да мало седну на траву и предахну, дешавало се да један крупан тип, уз повик "гомила!", скочи на неког слабашнијег војника, а онда за њим то уради још њих десетак. И тако га изгазе да му после није добро наредних сат времена. Зато су војници, кад би седели на трави и грицкали маренду, увек бацали поглед око себе и пратили све који устану, да би на време утекли од гомиле. Такође се дешавало да онај који је био жртва гомиле, уколико су му након гужвања све коске на броју, одлучи да се обрачуна са онима који су скочили на њега, па је неретко долазило до краткотрајне туче праћене најстрашнијим увредама.
У војсци није било вожње бицикла, осим ако се не одлучите да мазнете неки на улици и мало се провозате, ризикујући да због тога зарадите затвор од седам дана. Међутим, бицикл је врло присутан био и то кроз још једну бруталну забаву. Опет се нађе неки несрећник, којем се док спава закаче папирићи између ножних прстију, који се потом запале и онда се чека да догоре до коже, пре него што овај не почне да махнито маше ногама у покушају да их угаси, као да вози невидљиви бицикл.
Постојало је и "ћебовање", забава слична као и гомила, само много бруталнија и обично би је искусили цинкароши и остали који би се из неког разлога замерили већини. Кад би жртва ушла у мрачну спаваоницу, преко главе би јој било пребачено ћебе, а онда би га жестоко изударали и рукама и ногама, пре него што би нестали, остављајући ћебованог да пресамићен кука у мраку. Ћебовање је доносило озбиљне последице, јер нема бруталније ствари од анонимног пребијања, када су прекршиоци скривени мраком и ћебетом онда ударају што јаче могу, свесни да је жртва немоћна у сваком погледу.
