И ДАЉЕ ТРАЈЕ ЕПИДЕМИЈА САМОУБИСТАВА! Посебно упозорење за родитеље - овако можете да препознате суицидне мисли код деце

Прошле године забележено је најмање самоубистава у протеклој деценији, а судећи према доступним подацима вероватно и током периода од пола века! Добро је што прошле године суицид није извршило ниједно дете старости до 15 година, док је руку на себе дигло 17 младих (узраст од 15 до 25 година).

"Свега" 17 младих који су извршили суицид такође је добра вест, с обзиром на то да је ранијих година та бројка прелазила 20, па и 30. Како се приближавамо деведесетим, број младих који су себи пресудили се повећавао, па смо 2002. године имали 82. Једна од најтежих година била је 2016, када се убило укупно петоро деце, а две године касније био је случај самоубиства малишана који није имао ни 13 година. Код дечака је суицид учесталији, а најкритичније године су тинејџерске и адолесцентне.

Који су разлози да деца дигну руку на себе?

- Велике су разлике када говоримо о узроцима самоубиства код деце, оних у пубертету и адолесцената, посебно старијих адолесцената. Наиме, деца немају још развијену способност антиципације и предвиђања сопствених поступака као тинејџери, често је код њих још увек танка граница између фантазије и реалности, а игра представља не само вид забаве, него и начин на који се превладавају различите развојне страхове - рекли су раније из Клинике "Др Лаза Лазаревић".

За разлику од тинејџера, код деце је одлука да дигну руку на себе импулсивна.

- Самоубиство код млађих тинејџера најчешће је последица неподношљиве унутрашње трпње или спољашњих притисака, било у породици услед дисфункционалних односа, тешкоћа у вршњачкој групи, немогућности да одговоре на високе захтеве родитеља или покушаја да се избегне родитељска казна за нека недозвољена понашања која проузрокују осећања стида или кривице. Међутим, сходно карактеристикама узраста, покушаји су чешће импулсивног типа, него последица промишљања као код старијих адолесцената који почињу да се питају о смислу и сврси постојања, тешко носе психолошке, телесне и пратеће хорманалне промене које утичу и на осцилације у расположењу.

Укупно 895 изгубљених душа, које су на себе дигле руку - то је озбиљна бројка и тужна статистика, али до пре неколико година она је на годишњем нивоу прелазила 1.000. Најтеже је било деведесетих година и на самом почетку 21. века.

Оно што дефинитивно охрабрује јесте што је тај број осетно смањен и то у времену пандемије корона вируса, када је психичко здравље стављено на велики тест.

Пандемија корона вируса и изолација која ју је испратила довела је до значајних проблема са менталним здрављем, упозоравају већ годину и по дана стручњаци. Али, очигледно је да утицај короне на нашу психу није тако једноставан - он има и добре стране, које управо показује ова статистика. У тренуцима када је смрт свуда око нас, када се бринемо за најмилије, када нам је ограничено виђање и не желимо да их повредимо, суицидне мисли су се код оних који их имају - смањиле.

- Додатна криза коју смо сви доживели са тим корона вирусом мобилише неке одбрамбене снаге организма. Налазимо енергију да се боримо против заразе, али победимо и неке друге проблеме. Суицидни људи мобилишу виталну енергију за живот. Такође, окренути смо себи, људи су били претежно сами, а онда човек хтео или не, размишља о себи. Дођете до разних закључака, понекад веома здравих. Корона вирус је могао да помогне људима да се суоче са проблемима - објаснио је психијатар, професор др Јован Марић.

Епидемија самоубистава почела је седамдесетих година. Занимљиво је да смо у послератним временима, давне 1956. године имали 758 самоубистава на годишњем нивоу, да ни се почетком двехиљадитих тај број удвостручио. Према неким истраживањима у бившој Југославији у срединама где је било више убистава, попут Косова, бележило се мање самоубистава. Тамо где је, као у Словенији, криминала било мање, више је било суицида.

Ипак, потребно је гледати стопу на 100.000 становника, а она је висока када пређе 15, објашњава професор.

- Самоубиство је надраматичнија ствар у психијатрији. То је једини сусрет психијатара са смрћу и зато увек много водимо рачуна о пацијентима. Ако лекар, на пример, одлази на годишњи одмор и нема га, на пример, месец дана, он нема комуникацију с пацијентима, па мора да обави разговор пре одласка. Такође, када пуштамо пацијенте ван одељења, на пример, на викенд кућама, постоји опасност да дође до грешке лекара - објашњава Марић.

Грешка је, у ствари, погрешна процена. Али процена није нимало лака. Разлог суицида може бити депресија, али и генетска предиспозиција, па и неке друге менталне болести.

- Постављамо пацијентима питања типа: "Да ли имате осећај да вам се срушио живот", "Да ли имате осећај да вам се не живи", "На који начин бисте то урадили". Има много питања. Покушај самоубиства, када пацијент пререже вене или попије лекове, али не успе у том чину, веома је опасан, односно битан сигнал лекару, јер је по правилу реализованом смаоубиству претходио покушао. Обавезно питамо пацијента и да ли је у породици имао душевних болесника и да ли је било суицида и алкохолизма - казао је др Марић.

Што се тиче самоубистава код деце, тај број, нажалост, варира из године у годину, тако да нема суштински видљивог напретка. Прошле године није се убило ниједно дете, а такве године у статистици су ретке. У последњој деценији најцрња је била 2016, када је суицид извршило петоро деце.

Храброст је да живите

Пацијенти често кажу да "немају храбрости" да изврше суицид. Напротив, они су тиме храбрији, прича Марић.

- Ја то поставим овако: Храброст је да живите са недаћама и да победите недаће.

Жене алкохоличари - ризична група

Посебно треба обратити пажњу на жене које су склоне алкохолизму, упозорава др Марић.

Алкохолизам жена је специфичан и носи повећан ризик од самоубистава.

Знаци које не треба игнорисати код деце

- Оно на шта родитељи треба да обрате пажњу су промене у понашању деце без видљивог повода, као што су нпр. изненадна повлачења у себе, плачљивост или пак изненадни изливи иритабилности, беса или љутње који нису сразмерни ситуацији, промене у ритму спавања или у апетиту, намерна самоповређивања, као и враћање на неке обрасце понашања које су били карактеристични за млађи узраст - казали су у "Лази Лазаревићу".