ИСПОВЕСТ МАЈКЕ КОЈА ЈЕ ИЗГУБИЛА ДЕТЕ НА УСКРС СЛАМА И НАЈТВРЂА СРЦА: "Љубав се никада не завршава, она је вечна"
Увек се тешимо да није патио, да га није дуго болело, да није био непокретан и измењен, да је… ако је то утеха, а јесте, свака мрвица за коју може да се помисли да је утеха – јесте утеха, да је отишао онда када је он то хтео, када је био спреман.
Нејвећи страх сваког родитеља је да њихово дете оде пре њих. Највећа туга и бол сваког родитеља је када се то, незамисливо, деси.
На потралу организације Центар за маме недавно је освануо текст толико дирљив да засигурно нико неће оставити сувог ока. Ауторка је Ана Зец - Кунтић, мајка која је на свом блогу на предиван, емотиван и болно искрен начин описала како је то када ти се деси оно најгоре.
Увек уз свој народ кад је најтеже: Оно што су урадили волонтери Меридиана је за АПЛАУЗ!
НА ЊИХ ЈЕ СВАКО ЗАБОРАВИО: Тужна исповест београдског бескућника у доба короне
СЈАЈНЕ ВЕСТИ ИЗ КЦ ВОЈВОДИНА: Породиља излечена од короне, мама и беба су сада код куће
Исповест мајке преносимо у целости.
- Волео је Пепељугу. Био је истински дечачки заљубљен у њу, без стида да то призна пред свима. Свиђала му се и једна, срамота ме је да признам, плава певачица народних песама, на коју смо наишли случајно једно вече на телевизији. Била је заиста прелепа. Одмах му је запала за око. Са дугом раскошном плавом косом и свечаном црвеном хаљином изгледала је као принцеза. Пошто је тражио да је види поново, морала сам да запамтим како се зове. Некада вас деца натерају на ствари које сами никада не бисте помислили да можете да урадите. Она је данас удата жена, има и дете. И даље пева, али нема је у медијима као пре. Кад год наиђем на вест о њој на неком интернет – порталу или је видим на телевизији, осмехнем се и пожелим јој све најбоље. Јер она је ипак прва животна симпатија нашег сина.
Био је слаб на нежне плаве жене које су подсећале на принцезе. Пепељугу је волео тако стварно, да смо морали да му купимо постељину са њеним ликом. Такође, никада нећу заборавити када је на ходнику, док смо чекали резултате његове крвне слике по ко зна који пут, угледао жену плаве косе у зрелим годинама, дотерану и мирисну, и искрено одреаговао, постидевши се неспретно, са широким, топлим осмехом на лицу док је тражио да се сагнем до њега да би ми шапнуо у поверењу: "Баш је ‘епа ова тета!"
Његово беспрекорно опажање, поред многих других ствари, будило је осећање поноса у мени. Нисам веровала да има много истине у оној пословици "Какав отац – такав син", све док ми недавно муж није испричао, када смо се преселили у крај у ком је он иначе одрастао, како се, једног дана пре много година, поштено закуцао у огроман бетонски стуб, пошто је као просечан пубертетлија спазио згодну жену на улици преко пута. Гласно се смејем тој причи сваки пут када прођемо поред поменутог стуба, и питам се са грчем у грудима, да ли би се нешто слично десило и Милану, кроз коју годину, да је са нама…
Пројурили смо данас поред тог стуба, смејала сам се опет истој причи… Према речима мог мужа, испричаној по ко зна који пут. Заиста не лажем, заиста је заборавим изнова и изнова, иако је стварно симпатична, а он наравно не верује… Док смо јурили за нашом кћеркицом која се вешто мигољила између деце и лопти које су летеле свуда наоколо, јавио ми се неки дрхтај у грудима, одједном, непредвиђено и … посматрајући мноштво срећне деце, срећне због саме чињенице што су ту у том тренутку, што постоје, грло ме је стегло и задржала сам сузе, иако се одавно не трудим да их задржавам, и помислила сам како је и онда било овакво пролеће, прелепо и топло, ведро и чудно мирно, онда када је одлучио…
Ускоро ће Ускрс, доба године када смо најтужнији. Не због Ускрса као Ускрса, него због онога што нам се у време тог великог верског празника десило… пре скоро пуне четири године.
Увек се тешимо да није патио, да га није дуго болело, да није био непокретан и измењен, да је… ако је то утеха, а јесте, свака мрвица за коју може да се помисли да је утеха – јесте утеха, да је отишао онда када је он то хтео, када је био спреман. Све пре тога, његова болест, наша породична агонија, наша жестока борба, наша одлучност да га не дамо, патња и бол, све што се дешавало раније било је припрема за одлазак.
Трајала је, сада знам, годинама, само да би нас упутила у тајне које постоје, само да би нас натерала да верујемо, да погледамо на другу страну, да видимо да постоји друга страна и да схватимо да није све онако како изгледа.
Да се љубав никада не завршава.
Да је вечна.
Да људе упознајемо с разлогом колико год кратко да се задрже у нашим животима.
Да ништа није случајно.
Да колико год нам било тешко то да признамо, да све што нам се дешава, дешава се да бисмо нешто ново научили.
Да морамо да прихватимо, како живот – тако и смрт.
И чињеницу да је она само део свега онога што чини наше постојање.
Јер, како иначе објаснити рођење наше кћеркице баш на Светски дан борбе против рака иако је требало да се роди мало касније, како објаснити пукотину на прозорском стаклу у новом стану која се појавила тачно на његов рођендан и како објаснити тренутак у којем наша кћерка данас, после шетње и размишљања о њему, од свих играчкица из слаткиша извуче баш ону, за коју је, од свих принцеза он једино знао. У истој оној плавој хаљини и са истим оним осмехом са којим нам се пре четири године смешила са његове постељине… Као да из тог чаробног осмеха проговара његов, као да каже да је ту, да не бринемо, да верујемо, да научимо да прихватимо да живот, и кад се заврши, на неки чудан начин, многима необјашњив, ипак траје…
Као да је водио сестрину руку док је бирала слаткиш и навео је на праву страну само да би нам опет доказао… да би оставио траг, скоро да могу да се закунем да сам га чула како се слатко смеје док смо отварали играчкицу, док се наша мала кћерка нестрпљиво врпољила на столици и кад смо, погледавши се с препознатиљивим прећутним одобравањем у очима, наишавши још једном на толико жељено чудо, доказ да је љубав већа од свега, већа од нас, већа и од живота и од смрти… угледали баш њу – љубав живота нашег рано преминулог сина – Пепељугу - пише Ана Зец - Кунтић на њеном блогу.
У МОРУ РУЖНИХ ВЕСТИ, ЕВО НЕКОЛИКО КОЈЕ БУДЕ НАДУ: "Проћи ће и ово, а онда нас чека доста тога лепог"
За грађане Србије ово није први пут да Вакрс проводе у својим домовима: Само је ове године разлог другачији
ГУЖВУ ЧИКАГА ЗАМЕНИЛИ ЗА ТИШИНУ СРПСКОГ СЕЛА: Несвакидашња прича четворочлане породице Глишић
Др Глигић која је спасила Србију вариоле вере открива шта ће се десити кад се УКИНУ МЕРЕ: Ово су правила за даље
ТУГА БОЖИЈА У ИРИГУ! Корона јој однела ЋЕРКУ, мајци срце НИЈЕ ИЗДРЖАЛО ОД ТУГЕ
