Исповест Српкиње после рада у Хрватској: "Плашила сам се да кажем одакле сам! А када сам рекла, скаменила сам се!" (ФОТО)
Један кофер у руци, карта у једном смеру и велики страх, било је оно што је Горица Киковић (26) из Врчина понела на пут ка Хрватској.
Одлучним кораком згазила је на први степеник аутобуса, који за њу у том тренутку вози у непознатом правцу. А оно што је тамо доживела оставило је трајно урезане успомене.
Борба између жеље и страха
- Јавила ми се жеља да пробам нешто ново. Већина мојих пријатеља била је у некој држави на сезонском раду, искуства су била другачија, али када све саберем, били су задовољни.
"СРКАЊЕ" ГОРИВА ЈЕ ПРОШЛОСТ: Ево како лопови сада краду гориво - потпуно нова метода (ФОТО)
БИЛО ЈЕ ШВАЛЕРИСАЊА, ГАРАНТ! Београђани ЗАНЕМЕЛИ пред призором - ауто потпуно УНИШТЕН (ФОТО)
МАТЕЈ ЈЕ ОВДЕ ПРОВЕО ВИШЕ ОД САТ ВРЕМЕНА: Највећа мистерија у нестанку Сплићанина - нико нема представу шта је тражио тамо?!
Данима сам размишљала која би била моја дестинација за почетак, почела сам да се распитујем и прикупљам информације. Мој избор у том тренутку пао је на Хрватску и град Пулу - почиње причу за Србија Данас Горица.
Предрасуде блиских људи нису утицале на њену одлуку
- Погледала сам фотографије, прочитала све форуме и чврсто одлучила да кренем пут Хрватске. Купила сам карту, али у једном правцу. Саопштила сам блиским људима да идем да радим сезону у Пули - ту су уследили коментари, бићу искрена, нимало позитивни. Све сам их саслушала, али сам остала доследна својој одлучи.
Киша, ветар и непозната лица
- Дошла сам на аутобуску станицу, сећам се, пљуштала је киша и дувао је јак ветар као да није јун. Око мене десетине непознатих лица - ту је наступио страх, питала сам се шта ја то радим, да ли сам нормална. Али места за одустајање није било, једноставно - кренула сам, па шта буде. Путовање је било јако мучно, трајало је више од десет сати.
Стигла сам на море
- После десеточасовног труцкања, стигла сам у Пулу. Тамо ме је сачекао потпуни незнанац, који ми је објаснио где ћу радити и одвео до смештаја у ком су ме чекале две девојке с којима сам делила приватни, али и пословни живот - све време смо биле заједно. Веома исцрпљена утонула сам у сан, када је свануло, знала сам да је време за акцију и да морам да будем храбра ма шта да се деси. Прекрстила сам се и кренула.
"Као да сам њихова"
- Стигла сам у ресторан који се налази у тржном центру преко пута плаже. Колеге које су биле ту у том тренутку, згледале су се и нису знале ко сам ја , када смо се упознали и када сам рекла да сам из Србије, били су одушевљени.
Увели су ме у посао и показали ми сва моја задужења, како су дани одмицали, мислила сам да је та доброта лажна, напросто нисам могла да прихватим толику количину љубазности после свих прича које сам слушала.
Већ након првог месеца, било ми је потпуно јасно где сам дошла и могу вам рећи била сам одушевљена. Толико позитивне атмосфере и љубазности нисам доживела. Из месеца у месец, сви смо постали пријатељи, радили смо и живели заједно. Много пута се дешавало да након посла сви заједно одемо у неки клуб, и када кажем одакле долазим, прихвате ме као да сам њихова, чак су ми пуштали и нашу народну музику уз коју смо се сви заједно веселили.
Помоћ случајних пролазника
- Током обилажења знаменитости, успела сам два пута да се изгубим. Када би неко приметио како лутам без циља или када бих се обратила за помоћ, људи би били јако посвећени, чак су ми понудили и да ме одведу до куће - све су радили како би ми помогли. Моје две цимерке у стану, купиле су две бицикле како би с њима ишле на посао, неколико дана касније купиле су и мени како се не бисмо разликовале. Током вожње, где сам била сама, пала сам с бицикле, а за минут се око мене створила маса људи који нису хтели да ме оставе саму већ су ми нудили помоћ, сви углас! - присећа се.
Менаџер из бајке
- После шест месеци одлучила сам да се вратим кући, а када су сазнали за то, нудили су ми све само да останем, али ја нисам могла због родитеља који су остали сами у Србији. Изразила сам жељу како бих волела последњу недељу да искористим да посетим знаменитости које нисам видела. Мој менаџер је организовао вечеру за цео колектив како би ме испратили и опростили се, а онда је уследило право изненађење. Дао ми је слободну последњу недељу, која ми је била плаћена сто посто, да бих могла да одмарам у лепотама овог града, док је за то време он радио мој посао - немам речи којима бих могла да изразим захвалност том човеку. Остао ми је у прелепом сећању.
Ако пожелите да искусите рад на мору - не оклевајте
- Свима који желе да оду ван граница наше земље и опробају се у сезонским пословима, поручила бих да оду. То је јединствено искуство. Нико не гарантује да ће вам бити лепо као мени, али свакако вреди пробати нешто ново - завршава за наш портал Горица Киковић.
