ЈЕЗИВИ ОБИЧАЈИ У СРБИЈИ ЗА КОЈЕ НИСТЕ ЗНАЛИ: Црна СВАДБА са ПОКОЈНИКОМ и данас се памти!
Данашњи обичаји подразумевају да се у знак жалости носи црнина и црни флор на реверу, а да ли је тако било увек по српским селима.
У источној Србији, међу Власима, уколико би покојник био млад и неожењен, проналазила би се девојка (његова вереница или нека млада девојка из села) која би се венчавала с покојником.
Обичај се звао "црна свадба", а брак с покојником био би уговорен на годину дана.
ДЕЛТА СОЈ НИКАД СУРОВИЈИ, ОВАКО НАПАДА МЛАДЕ: Докторка из Батајнице описала ситуацију - клиничка слика се стално мења
СЛАВИМО СВЕТИТЕЉА КОЈИ ЈЕ СВИМА УСЛИШИО МОЛИТВЕ: Верује се да је данас потребно да урадите САМО ЈЕДНУ СТВАР
ДЕВОЈЧИЦИ (16) ИЗ УЖИЦА КОРОНА ПОЈЕЛА ПЛУЋА! Лекари јој се боре за живот - ово каже др Божовић
Посмртни обичаји су разнолики - неки настали из вере, а неки из сујеверја, и често се разликују од села до села. У Србији је култ мртвих одвајкада био изузетно поштован, а неки обичаји везани за њега задржали су се и до данас, додуше осавремењени.
Данашњи обичаји подразумевају да се у знак жалости носи црнина и црни флор на реверу. На гроб се износе жито и вино, а након сахране се одлази у кућу покојника или ресторан на даћу. Покојник се сахрањује у свечаном, новом оделу, углавном раније припремљеном за ту прилику (ако је у питању старија особа), а често и са неким за њега битним личним стварима, преноси Телеграф.
У данима жалости се не пали телевизор и не слуша музика на радију, понегде се и огледала прекривају црном тканином јер постоји веровање да душа покојника може да остане заробљена у одразу, тј. да су површине са одразом својеврсни портали између овоземаљског и загробног света.
На црквени празник Задушнице износи се на гробље јело и пиће за душу покојника - и данас се у неким крајевима на гробљу организује читава гозба за душу покојника. Према црквеним правилима, даће и подушја се не дају да би се покојник "нахранио" већ да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.
Међутим, обичаји се разликују од места до места, те се на пример у селима или приградским насељима често може видети истакнут црни барјак на кући преминулог. Такви барјаци носе се и на погребним поворкама. У мањим местима обичај налаже да поворка на путу од цркве до гробља застане на раскрсници "како би покојник још једном погледао своје родно место". У источној Србији често се наместо барјака може видети надгробна плоча уграђена у фасаду.
Широко распрострањен обичај и дан данас је постављање крајпуташа, спомен-обележја над "празним гробом" јер се верује да покојник мора да буде сахрањен на месту на којем је и умро. Крајпуташи су се подизали одвајкада, поготово ако покојник умре далеко од куће или му се не зна прави гроб, јер такође постоји веровање да душе несахрањених не могу да се "смире".
Некада је широко био распрострањен и обичај нарицања за покојником на сахранама. За то су биле ангажоване старије жене које су се звале нарикаче и чији је задатак био да оплакују покојника. Оне су клечале крај сандука, кроз ритмично плакање и кукање набрајале покојникове добре особине.
Не треба заборавити ни стећке који су најраспрострањенији у Босни, а у Србији се могу наћи у Рашкој области или златиборском крају. Ови живописни надгробни споменици настајали су од XI до XV века. Украшени су крстовима, људским и животињским фигурама, сценама лова и розетама и натписима. У Перућцу може се видети чувено Мраморје, средњовековна некропола стећака без натписа, најочуванија некропола тог поднебља.
У источној Србији, међу Власима практиковао се веома необичан обичај, наиме, уколико би покојник био млад и неожењен, проналазила би се девојка (његова вереница или нека млада девојка из села) која би се венчавала с покојником.
Обичај се звао "црна свадба", а брак с покојником био би уговорен на годину дана. Најпотреснији тренутак био је када би мајка покојника морала да заигра свадбено коло на синовљевом гробу, како пише Национална географија.
Власи су имали још један необичан обичај, тзв. "коло за поману" односно коло за мртве. Даће праћене плесом и гозбом омогућавале су благостање покојнику на оном свету.
