ШАЛОМ ПРОТИВ КОВИДА: Самохрани отац данима дисао уз помоћ апарата, а ево како је савладао вирус (ФОТО)
Након 11 дана живота уз боцу кисеоника и болничког лечења, послат је на кућно лечење
Удовац и самохрани отац две девојчице, у критичном стању изазваним Ковидом-19, подстицао је позитивну енергију широм друштвених мрежа.
Специјалиста педијатрије упозорава: Ако деци дајете АНТИБИОТИКЕ ово МОРАТЕ ДА ЗНАТЕ!
САДА И ЗВАНИЧНО: Доктор Миодраг Лазић добио улицу у Нишу
РИГОРОЗНЕ МЕРЕ ПРЕД ПРАЗНИКЕ: Кризни штаб захтева пооштравање пред Ускрс, разматра се ЈЕДНА НОВИНА!
Како се корача кроз живот пун препрека, говори Саша Тројановић – човек који је прикачен на боцу кисеоника качио урнебесне слике са позитивним описима.
Његова ведрина са којом се носи са недаћама, а болест изазвана коронавирусом је једна од мањих недаћа која га је погодила.
Уз отежано дисање и напрезање при говору, Саша је пружио поучне лекције, од информација о вирусу из прве руке, преко великих - животних.
Након двонедељног болничког лечења, од којих је 11 дана провео прикачен на боцу са кисеоником, Саша је послат на две недеље кућног лечења са болничком терапијом.
- Корона није наивна болест нити обичан вирус. Она напада нерве, што утиче на наша чула. Такође, напада и крв. То нам говори да је опака и тактична, удара на најзначајније делове човековог система. Кашаљ изазван короном је другачији, сув. Дан када сам се јавио лекару искашљао сам белу пену. Тада ми је све било јасно – белу пену изазивају опаке и смртоносне болести. Искрено сам се уплашио, а још више запитао - да ли је корона смртоносна бољка - говори Саша.
Било је дана када је Сашино стање било до те мере лоше, да је заиста помишљао да је крај. Разне мисли су му тада пролазиле главом:
- Једне ноћи сам помислио - готово је! Прво су ми на памет пале моје девојчице, шта ће оне ако мене не буде? Онда сам кренуо себе да тешим: одрасле су, знају оне саме… Препуштање таквим мислима значило је да одустајем, зато сам одмах помислио: идемо даље! Временом ми је бивало боље, те сам могао да остварим смс контакт са њима. Касније, када сам био у стању да говорим, разговори су усрећивали и мене и њих. После сваког пада сам устајао, говорећи себи - идем још јаче - прича он.
За све време проведено у болници, Саша се трудио да из ситуације извуче позитиван вајб, који је несебично делио са пријатељима , али и са здравственим радницима.
Грлио је боцу са кисеоником, назвао је својом "гвозденом лејди", наговорио сестре да "баце" селфи – а сада, лежи код куће где га сви пазе и трче око њега.
Када моје ћерке одрасту, заборавиће много тога - али ће запамтити оно што је важно.
Саша је већ више од пет година самохрани отац две девојчице, које представљају центар његовог универзума. Како каже, без маме су остале у најгорем периоду – када је једна кренула у први разред основне школе, а друга у први разред средње. Након трагедије, на себе је преузео задатак да буде све оно што детету у животу треба: подршка, ослонац и најбитније – неко ко ће га научити да буде човек.
У једном од статуса на Фејсбуку, Саша је, размишљајући о значају садашњости за сутра, написао следећи текст:
Кад моје ћерке одрасту, неће се сећати колико су играчака имале – али ће се сећати да сам се играо са њима.
Кад моје ћерке одрасту, неће се сећати да ли је кухиња била уредна и чиста – али ће се сећати да смо заједно јели то што сам скувао.
Кад моје ћерке одрасту, неће се сећати да ли сам био обријан, ошишан, уредан… – али ће се сећати да сам увек носио осмех.
Кад моје ћерке одрасту, неће се сећати колико сам новца зарадио – али ће се сећати да су ми на првом месту биле оне… па новац и посао.
Када моје ћерке одрасту, заборавиће много тога – али ће запамтити оно што је важно.
Зато је мој посао да знам шта је важно данас, да би оне имале чега да се сећају сутра.
Из пар реченица можемо замислити целокупан Сашин однос према деци, али и атмосферу њихове свакоднавнице. Док прича о њима, из Саше говори љубав и поштовање. Објашњава да никада нису имали пуно, али да су имали довољно – и да је то заправо важно.
Поносан на супругу и себе што су их усмерили на прави пут, а још поноснији на своје две девојчице, шаље нам лекцију да патње морају бити слабије од воље!
Човек чији је заштитни знак осмех, објашњава нам ток живота кратком илустрацијом:
- Живот је као неко узбуркано море. Потонеш па испливаш. Сваки пут испливаш све јачи, једино је важно да се не препустиш - у том случају је готово - објаснио је Саша.
