МАРИЈУ ЈЕ ЗАЈЕДНО СА БРАТОМ ОЧУХ УВУКАО У СЕКТУ: "Мама није кувала и стално смо били болесни"
Она је прошла кроз праву тортуру у детињству.
На први поглед, Марија је сасвим обична млада жена. Има супруга и двоје деце - сина од четири и кћеркицу од две године. Живи у скромној али уредној кући на периферији Београда; недавно је почела да ради у продавници здраве хране и једва саставља крај са крајем. Али, не жали се. Објашњава да је срећна што има икакав посао и додаје да јој не пада тешко што по повратку с посла са супругом и његовим родитељима одлази да обрађује башту.
Она је своју исповест и тешко искуство које носи из детињства поделила 2017. године, а ми вам у целости преносимо њену причу.
- Хоћу да знам шта моја деца једу - каже кроз осмех.
Отет је као беба - ДАНАС, након 40 година, прославио славу са својим биолошким родитељима! (ВИДЕО)
КАКО РАДЕ ПОШТЕ ЗА ПРАЗНИК: Погледајте и детаљан списак свих 39 дежурних пошта
"РАЗЛИКУЈЕМО ПАЦИЈЕНТЕ УМРЛЕ ОД КОВИДА И УМРЛЕ СА КОВИДОМ" Др Стевановић о језивим сценама из ковид болница широм Србије
Брат и ја смо одрастали на сувој храни; наша мајка није имала времена да се бави кувањем јер је пуно радила, па смо све троје били анемични и болешљиви.
Једино је очух био бољег здравља, јер је често одлазио код рођака у село и хранио се здравије. Али, да њега није било, ни нас троје вероватно не бисмо прошли кроз пакао…
Развод родитеља - почетак "новог живота"
Марија је дете разведених родитеља. Отац их је напустио кад је она имала седам, а брат три године. Нису се слагали, били су два света - објашњава Марија. Мајка се брзо преудала. Имала сам непуних девет година кад је очух дошао да живи са нама - прича Марија.
- Допадало ми се што ништа није могло да га избаци из такта; био је добар према мојој мајци, а брата и мене гледао је као своју децу. Једино нас је смарало што је од нас тражио да се помолимо чим устанемо, пре сваког оброка и пре одласка на спавање. Моја мајка је атеиста, зато ми је цела прича о молитвама изгледала мало уврнуто. Али, нисмо имали куд; временом, навикли смо се на молитве које нам је он дао исписане на парчету хартије…
- Наизглед идилични живот са новом "главом породице" почео је да поприма нове обрисе када су Марија и њен брат од очуха добили шарене брошуре пуне слика на којима је, како је очух тврдио, представљен рај. Бранио нам је да гледамо телевизију и терао нас да наглас читамо приче које нас нису занимале. У њима је било речи о смрти као о спасењу, о доласку "творца" који ће преузети на себе све наше муке и бриге… Какве бриге смо брат и ја могли да имамо у то време? Интересовали су нас само играње са вршњацима и прве дечје симпатије… Нисмо смели да слушамо музику као наши вршњаци, по цео дан у кући се слушала нека чудна духовна музика. Кад смо се пожалили мајци, говорила нам је да ћутимо - присећа се Марија.
Изолација
Друштво није смела да позове у кућу. Није славила рођендане после једне журке на којој је друг из разреда дошао у дуксерици са принтом групе "Ајрон мејдн".
- Очух се згрануо када је то видео, и забранио ми је да доводим друштво. Превентиве ради, исто је тражио и од брата. Кад смо се једном после школе задржали са друштвом у школском дворишту, прописно нас је изгрдио и од тада почео да нас сачекује после часова. Нисмо могли да мрднемо од њега.
Терао нас је да се дружимо са неким старијим женама које су долазиле у нашу кућу, а које су имале исти блажени осмех као и он. Седели смо за трпезаријским столом, мирни као бубице, и правили се да слушамо оно о чему су причали. Кад би се заморили, давали су нам оне исте брошуре са шареним сликама и терали нас да им читамо наглас приче о "спасењу". И тако сатима, данима, годинама - присећа се она.
Мало по мало, отуђени од вршњака и стварног живота, Марија и њен брат почели су да прихватају поруке из брошура.
- Били смо лепо васпитана деца, нисмо псовали нити се тукли; зато нам је било непојмљиво што су наши другови у школи знали да се покошкају или да опсују кад се изнервирају. Очух нам је стално говорио да је то ружно, да ће они завршити у паклу, а ми у рају кад дође време за то.
Иако ми је та реченица звучала чудно, једном сам је и сама изговорила када се моја другарица из клупе острвила на немирног дечка из разреда који ју је повукао за косу. Од тада, а имала сам 13 година, сви су почели да ми се смеју и да ме избегавају. Повукла сам се у себе, тражећи уточиште у породици која је већ била изолована од комшилука и родбине - наводи Марија.
"Нећеш у школу, него у црквену порту"
Кад је требало да упише средњу школу, очух се успротивио. Рекао јој је да је много важније да пропагира "право Христово учење", него да "седи залудна у школској клупи и учи, јер ионако посао неће наћи, а и ако га буде нашла, радиће са људима који је нису достојни и који не разумеју смисао овоземаљског живота".
- Уместо у школу, послао ме је у оближњу цркву; мој задатак био је да седим у порти и разговарам са људима који долазе да се моле. У почетку је одлазио са мном, а онда, кад се уверио да добро обављам задужење, пустио ме је да сама делим брошуре и причам о стварима које су "записане и које ће се сигурно десити".
Тада нисам знала да ми је мозак био испран; до те мере сам заглибила, да сам чак и са свештеником улазила у филозофске расправе, убеђујући га да тумачи Библију на погрешан начин. Био ми је циљ да га "спасим", и не слутећи шта радим - присећа се Марија.
Временом, њихова кућа постала је стециште Јеховиних сведока. Док су њени пријатељи ишли у школу, одлазили на журке и излазили по клубовима, Маријин радијус кретања сводио се на црквену порту и кућу. С горчином у гласу додаје да је била посебно поносна на себе када је увела стотог члана у "живот достојан праведника".
Животна драма због брата
А онда се догодио преокрет. Када је Марија напунила 19 година, њеног брата је Хитна помоћ из школе одвезла у болницу. Операција је била једини начин да преживи. Ни очух, ни мајка ни ја нисмо пристали, јер Јеховини сведоци никада не примају туђу крв. Доктор нас је узалуд молио, објашњавао нам је да ће брат успети да се извуче ако му одстране тумор, и да само од нас зависи да ли ће преживети или не.
Брат је још био малолетан, па је родитељски пристанак био неопходан. Захвалили смо му и објаснили да наша вера не допушта примање туђе крви. Срећом, те је у ходнику био рођак нашег оца; одмах га је позвао и објаснио му о чему се ради. Отац је дојурио и болницу и дао пристанак да брат буде оперисан. У том тренутку, мрзела сам га из дна душе. Данас схватам да је учинио праву ствар, не само за брата, већ и за мене - исповеда се Марија.
Повратак код оца
Мајка и очух били су огорчени на њу. По повратку кући, рекли су јој да може само да спакује ствари и оде. Нисам имала куд, отишла сам код оца. После готово десет година живљења по постулатима које пропагирају Јеховини сведоци тата није могао да ме препозна; ипак, прихватио је да будем са њим и његовом новом породицом, и обећао је да ће ми пронаћи посао - прича Марија.
Упознавање нових људи на њу је деловало као хладан туш. У почетку је одбијала да комуницира; временом, уз полусестре, маћеху и оца који су имали пуно пријатеља почела је да се опушта. Мајка и очух се нису јављали, и то ми је јако тешко падало. Требало ми је две године да се привикнем на нормалан свет, на ритам живота који подразумева спремање куће, припремање куване хране, кафу са комшијама, изласке у биоскоп…
Била сам најсрећнија када је тата једног дана дошао са мојим братом и обећао да ћемо убудуће сви живети заједно. Брат је био блед, испијен и дезоријентисан, једнако погубљен као и ја док сам живела са мајком и очухом. Није се уклапао у окружење, само је лежао, шетао по дворишту и ћутао. Тада је код нас почео да долази проседи човек ког је тата представио као свог пријатеља. Разговарао је са нама, поготово са братом. Накнадно смо сазнали да је то био неуропсихијатар који је радио са жртвама секти - наводи Марија.
Повратак у реалност
Преструктуирање погледа на свет трајало је пуне четири године откако је Маријин брат завршио у болници. Доктор је, каже наше саговорница, био благ али упоран; кад му је рекла да је почела да излази са младићем из краја, био је пресрећан. Марија, љубав ће те излечити, вратиће те на прави пут. Научила си да живиш у садашњости, да прихваташ ствари онаквим какве јесу; брат и ти сте годинама живели у магновењу, испраних мозгова.
Нисте могли да бирате, били сте сувише мали да бисте се супроставили жељама очуха и мајке. Сада можете, и ја ћу увек бити ту да разговарамо ако се поколебате и пожелите да се вратите на стари пут - препричава Марија реченице које ће јој, тврди, заувек остати урезане у памћење. Нису поклекли. Чак ни онда када су на врата очеве куће закуцале две смерне госпође, држећи у рукама шарене брошуре.
- Отворила сам им врата, не дозвољавајући да уђу у кућу. Биле су упорне, али не више од мене. Пожелела сам да викнем на њих, да их тргнем, али сам схватила да немам довољно знања да их вратим у реалност. Данас строго мотрим на људе који долазе у Небојшину и моју кућу. Не желим да наша деца прођу кроз пакао кроз који смо прошли брат и ја - закључује Марија.
