МАРКО ЈЕ МОТОРОМ ПРЕШАО 10.000КМ: Претили су ми калашњиковим, онда сам остао усред ничега без воде и телефона

Са пет хиљада долара у џепу, пртљагом од три мајице и три пара панталона и списком кауч-сурфинга у земљама Азије и Југоисточне Европе Загрепчанин Марко Греговић кренуо је на путовање за које би многима требала велика храброст.

Свих 10.000 километара прешао је мотором. Успео је да обиђе Кавказ, преживи калашњиков уперен у главу, избегне турску тајну полицију, излазио из немогућих ситуацијуа, да би га мотор у повратку, на самом уласку у ЕУ, издао.

Са чиме се све сусретао и шта је доживео Марко Греговић прича за портал SrbijaDanas.com.

Желиш промену, упознати нове културе, видети како други људи живе. Иако имам мотор већ шест година, осетио сам да је време да кренем да дужи пут.

Јако мало. Лепота мотора је што кад ти негде досади само кренеш. Наравно, у модерно доба се мораш гњавити с визама, бирократијом, и налажењем смештаја - али бих планирао пут дан за даном. Имао сам идеју неких дестинација које сам желео погледати попут Кавказа и Нагорно Карабаха, али осим тога сам покушавао бити јако флексибилан и водити се саветима људи који би ме угошћавали.

Одговор је доста прозаичан: једина земља доступна мотором за коју ми није била потрабна виза била је Грузија. Кад сам кренуо мало да истражујем видео сам да је читава регија страшно занимљива и пуна ствари које се могу видети једино уз властити превоз. Осим тога, процена ми је била да иако је Турска доста нестабилна, да је још увек довољно сигурно проћи њом и успут видети о чему се стварно ради.

Турска је тад имала проблем с покушајем државног удара с једне стране, Исламском државом са друге и већ традиционални рат с Курдима с треће стране. Осим на крајњем истоку Турске, те проблеме не осећаш, ствари делују пуно веће и опасније него кад се стварно тамо налазиш. Међутим, на истоку ствари делују као ратна зона: на неколико десетина километара те претресају војници и траже ти документа, а посебно их збуњује мотор. 

Тешко је рећи јер свака земља има сјајне и мање сјајне делове. Али кад бих морао да бирам у коју би се земљу вратио била би то Јерменија, јер је некако најдаља, најизолованија и најегзотичнија. Осим тога, путеви у њој су као створене за мотор, с аутомобилом би било јако тешко.

Будући да сам спавао углавном преко кауч-сурфинга, значи бесплатно у кући домаћина, жао ми је што нисам понео више сувенира и малих поклона из наших крајева да им се одужим што су ме угостили. Али с обзиром на то да на мотору стварно мораш ограничити количину коју носиш, то једноставно није било могуће. У повратку ми је једнако жао било што нисам понео више занимљивих и ненабављивих ствари попут врхунских Грузијских вина или генијалног турског сира.

Најнеугодније је било кад ми је усред Бугарске, далеко од било ког града прегорео генератор на мотору и остао сам усред ничег без воде, без сигнала за телефон и без икакве идеје како да решим тај проблем. Срећа у несрећи је било да постоје добри људи, тако да ми је један диван пар стао и помогао ми да дођем до механичара. Да се исто то догодило у некој јерменској пустоши, не знам како бих се снашао тако да ме још увек прогони ретроактивна параноја.

Сећам се кад ме је угостила једна кауч-сурферка на Кавказу и сат времена касније смо, без да смо се пре упознали, кренули неким стравичним путем пуним блата и камења до цркве на врху планине. Мотор је падао неколико пута јер је пут био очајан, али су нас на врху дочекали дивни призори Кавказа, крава и туриста из Израела који су плесали неки свој плес. Био сам принуђен чак да покренемкраудфандинг кампању како бих исфинансирао пут, а онда само, након само једног дана, видео да су ми добри људи већ уплатили више од 1500 долара.

Десила ми се исто једна јако уврнута ситуација, када сам са једним Курдом почео да причам о ситуацији у Турској, па се правио да ме не разуме. Касније ми је испричао да није могао да прича јер је поред нас седела тајна полиција, па је сачекао да оду. Такође, пролазио сам аутопутем истоком Турске који је наједном нестао јер су га Курди дигли у ваздух. Морали смо да користиме лопате да бисмо заобишли ту дубоку рупу.

БЕОГРАЂАНИН СА САМО 10 ЕВРА КРЕНУО НА ПУТ ЕВРОПОМ: Човек код ког је спавао имао је НЕОБИЧАН ЗАХТЕВ

У Грузији сам се возио жичаром старом 60 година која је изгледала као да ће сваког часа пасти. Тек што сам се њом довео на литицу, пар стотина метара изнад града, нестало је струје. Да је струје нестало само пар тренутака пре, запео бих на на неодређено време тачно изнад провалије.