"МЕТАК ОВК МЕ ПОГОДИО И НАПРАВИО КРСТ КОЈИ МЕ ЈЕ СПАСИО!" Исповест ЧУДОМ преживелог борца са Кошара! (ВИДЕО)

Битка на југословенско-албанској граници 1999. године трајала је пуних 67 дана. За то време погинула су 108 војника, подофицира, официра резервиста и добровољаца.

Ову емисију водитељка Јелена Пејовић започела је речима тада младог војника који је као део 5. полицијског батаљона доживео и преживео незамисливо на Проклетијама:

- Током борби на Кошарама када су меци погодили, први је срећом ударио у шаржер. Један у врат, а један у руку. Јак ударац ме је померио. Приљубио сам се у земљу и пузао сам док нисам ушао у заклон. Чинило ми се кад сам изашао на камен да је то у том тренутку било најбоље место. Ми смо били тада спремни и нисмо хтели да им уступимо ни један метар своје земље.

Ово су речи Милорада Мите Петровића, припадника 5. батаљона војне полиције који је гостовао у емисији Црна хроника.

У Ђаковичком реону био је ангажован 1998, а његово задужења било је сузбијање активности терористичке ОВК, попут шверца оружја, заустављање шверцера и терориста и контроле нормалног живота у Пећи и Дечанима.

1999. године учествује у бици на Кошарама када се нашао на самом граничном камену са својих 7 ратних другова на мети неупоредиво бројнијег и моћнијег непријатеља. Како су ускључили мотороле да их непријатељ не би нашао нису могли да чују наредбу да се повуку 15 до 20 метара назад како би заузели бољи борбени положај. На положајим иза њега налазио се његов кум који је приметивши да га нема изашао напред на камен и рекао њему и седморици бораца да се повуку. Они међутим нису хтели да послушају јер нису добили званичну команду. Током расправе која је тада настала загрмела је жестока паљба непријатеља из свих расположивих оружја.

- У том разговору непријатељ нас примећује и почиње да грми. Почели су пуцати из свега што су имали. Узвраћамо ватру, нас 7 колико нас је било. У том пушкарању и наши почињу да пуцају од одоздо, али смо ми на незавидном положају, јер смо на самом граничном камену и мало нас је. Ја сам лежао уз сам камен када ме први метак погађа под леву мишку. Тада сам имао оквир који је спасио. Тај метак улази у оквир, пробија два или три метка и у једном метку остаје превећи један импровизовани крст. Изгубио је снагу и остао тако заглављен. И дан данас то чувам као успомену - испричао је Петровић.

Погођен је, међутим, са још два метка.

- Други метак ме погађа у руку, трећи ми чупа крагну од панцир прслука и сече ме по бради, по усни и испод ока. Ја то још не осећам, повлачим се једно два метра назад пузећи, јер је велика ватра по мени. Све време онако лижем своја уста, осећам да су пуна пљувачке, али још осећам да сам рањен, на адреналину сам у целој тој ситуацији. Повлачимо се пар метара, долазимо до наших и распоређујемо се као што су и они били распоређени и одатле крећемо да узвраћамо ватру цео дан и одатле се нисмо тога дана макли ни метар.

Када га је након рањавања угледао, његов кум поступио је веома неочекивано.

- Ту је једна анегдота. Мој кум видеши да сам крварио, прилази, пита ме како сам. Он види пуна уста крви и каже пљуни. Ја кажем шта ти је, он каже пљуни још једном! Ја пљунем још једном, каже ајде још једном. и кад сам трећи пут пљунуо, а пљунуо сам белу пљувачку, добио сам такав шамар да ми је уво звонило два дана! Питао сам га шта му је, зашто ме је тако ударио? Он ми одговара: "Мислио сам да су ти пробијена плућа! Јак си, крупан си, па још не знаш да су ти пробили плућа. Али кад сам видео да пљујеш нормалну пљувачку, знао сам ипак није то што сам мислио, био сам срећан, нисам знао шта да радим, него сам ти тресуно шамар!" Добио сам леп шамар од кума, али хвала Богу испоставило се да сам лакше рањен.

Србија Данас/Курир/Милан Вучковић