"НА КРАЈУ ЋЕ МЕ ОСТАВИТИ ЗБОГ КОРОНЕ" Болна исповест медицинске сестре из Батајнице - открила шта јој је најтеже
Каже нам, из шале, да се због оваквих који се нису вакцинисали, а лече се од коронавируса, још увек није удала.
Снежо! Снежо! Ој, Снежана ‒ зачу се повик из једне собе на Одељењу полуинтензивне неге у ковид болници у Батајници, који се, сударајући се са звуцима бучне машине за кисеоник, једва чуо. Медицинска сестра Снежа Ракић (32) трчи у белом скафандеру као мува без главе, тражећи погледом оног пацијента ком је потребна њена помоћ.
Каже из шале, да се због оваквих који се нису вакцинисали, а лече се од коронавируса, још увек није удала.
УПОЗОРЕЊЕ СРПСКОГ ВИРУСОЛОГА: Делта плус сој је јако опасан, последице су још непознате
ТИТОВЕ ТАЈНЕ: Некадашњи председник Југославије умало да погине
ОВИХ ПЕТ СИМПТОМА СУ СИГУРНИ ПОКАЗАТЕЉИ ДЕЛА СОЈА! Могу бити слични АЛЕРГИЈИ - немојте ништа препуштати случају
‒ Вереник и ја смо три пута одлагали свадбу. Никако да се узмемо. Таман помислимо да ће се људи коначно вакцинисати и да неће бити толико заражених, па ћемо моћи да направимо весеље, међутим, ћорак. На крају ће ме оставити због короне. Шалим се, наравно. Пун је разумевања, заиста, много ми значи његова подршка – истиче за Објектив ова медицинарка.
‒ Венчаћемо се кад прође корона, то је дефинитивно решено – кроз смех каже Снежа.
Док једни траже катетер, други желе да им се намести узглавље, трећи се жале на болове у грудима, Снежа прича да је добро све док је пацијенти зову.
‒ Увек сам ту за њих. Обилазим их с времена на време јер многи од њих не могу да причају, а камоли да устану. Лоше је кад само погледом могу да ми кажу шта желе. Како сам овде дуго, научила сам шта сваки њихов трептај значи, верујте – каже ова млада девојка која се свакодневно брине о пацијентима који бију битку са коронавирусом.
Пацијената има разних, и старих и младих, и са дијабетесом и са срчаним обољењима, а сестра Снежа истиче да је најтеже када у соби леже мајка и ћерка, отац и син или муж и жена.
‒ Нажалост, сусрећемо се са разним ситуацијама. Било је случајева када су у собама лежале читаве породице, када је мајка гледала како јој ћерка умире, муж жену, син оца, брат брата… Није фраза и камен би заплакао, а камоли ми, здравствени радници. Према неким стварима једноставно не можеш да будеш равнодушан, ипак смо ми жива бића – објашњава саговорница.
