Највећи јунак Великог рата: Најмлађи каплар српске војске ИЗДРЖАО МУКЕ које многи одрасли нису (ФОТО)
Скоро целу његову породицу убили су аустроугарски војници 1914. године када је имао само осам година, а Момчило је успео да преживи јер у том тренутку није био код куће. Потом је нашао уточиште код српске војске, која га је прихватила, помогла му да освети своје родитеље.
Већина Лозничана ни сто година од Великог рата не зна ни ко је Момчило, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак, рођен у Трбушници код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост, лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.
Убедљиво НАЈВАЖНИЈИ ЦВЕТ у нашој историји: Васкрсава из пепела још МОЋНИЈА И СЛАВНИЈА
У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило побегао је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића.
Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао:
- Чико, све су ми убили…
Мајор Туцовић га је питао:
- Знаш ли да бацаш бомбе?
НАЈПАМЕТНИЈИ НАРОД НА СВЕТУ: Никола Тесла имао НАЈВЕЋИ коефицијент интелигенције ИКАДА
Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао:
- Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?
Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.
Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му:
- Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш.
Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу:
- Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге... Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље.
Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку...
- Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене...
Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке:
- Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом.
Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.
Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника.
Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд.
