Не удара их, али им наноси бол и модрице: Жена у кругу пакла, а ретко ко примети - ОВО СУ ПРВИ ЗНАЦИ да сте са насилником

Многе жене у Србији део су “зачараног круга” насиља, а да тога нису ни свесне. Најлакше је и за околину и окружење, па и саму жртву да препозна физичко насиље, а шта је са оним облицима које не видимо голим оком? Чије се модрице не виде на кожи и немају карактеристичну боју подлива? 

Које боје су ране и модрице насиља које не видимо, а које се константно дешава? Зашто жртве тешко препознају да су на удару насилника и у његовим канџама иако никада није дигао руку на њих? Како то да се свака од тих жена боји, а не зна прави корен тог страха, зашто не иде никуд и не прича ником, какви је то ланци стежу? 

Да ли је могуће приметити одмах психичко насиље и како? На сва ова питања неопходни су одговори, јер њене очи траже спас иако можда тога жртва није ни свесна.  Треба јој рука подршке и помоћи, кључ који отвара све ланце насилника који психички злоставља и “гуши” живот жртве док је не убије. Психички, али и дословно. 

Ко су стварно насилници, а ко жртве: Ово је 12 предсрасуда о насиљу према женама - не гледај, пријави!

Ко су стварно насилници, а ко жртве: Ово је 12 предсрасуда о насиљу према женама - не гледај, пријави!

Колико жена у Србији живи у "кавезу" као Бритни Спирс? Стигла нам је нова пошаст - "САВРЕМЕНО РОПСТВО"

Колико жена у Србији живи у "кавезу" као Бритни Спирс? Стигла нам је нова пошаст - "САВРЕМЕНО РОПСТВО"

Јелена, Уна, Нада, Тара, Марија, Јована... Уместо да буду вољене жене, он их је претворио у жртве

Јелена, Уна, Нада, Тара, Марија, Јована... Уместо да буду вољене жене, он их је претворио у жртве

Према речима психолога и психотерапеута Силвие Радић психолошко насиље представљају поступци којима се изазива страх, осећање безвредности, осећање кривице, свако насиље може да  доведе до оваквих последица. 

- Злостављање је образац насилничког понашања које особа користи за стицање или одржавање моћи и контроле над другом особом. Доминантан је механизам манипулације. Психолошко насиље је опасно, угрожавајуће и ништа мање не уништава интегритет жртве него што то чини физичко насиље, посебно зато што може да се одвија перфидно, континуирано и дуго. Насилна особа покушава да обезвреди другу особу или особе на разне начине - обезвређивањем достигнућа другог, пренаглашавањем сопственог осећаја важности и успеха. Инсинуацијама или директним вређањем у јавности, пред другима, постиђивањем, прављењем сцена, викањем, омаловажавањем – наводи Радић за портал СрбијаДанас и додаје:

-Неретко после увреда и неконтролисаног излива беса кроз псовке, малигну љутњу, вику, пренаглашену сумњу која се понавља ( сумња да жртва намерно нешто каже или уради да би баш насилника увредила и понизила), насилник коментарише своје понашање као реакцију на провокацију, окривљује жртву, не прихвата одговорност за своје поступке и реакције или се извињава, тражи опроштај, обећава да неће више никад – објашњава психолог Радић у рзаговору за наш портал. 

Насилник има образац понашања, а то је да застрашивање жртве врши претњама директно или индиректно, јасно изреченим или тек са назнакама. Претње физичком повредом (насилник прети да ће повредити себе, дете, другу блиску особу жртви, кућног љубимца или жртву), уништавање имовине, присиљавање на изолацију од породице, пријатеља, посла, школе. Критике на рачун физичког изгледа, вређање, псовање, љубомора, наметање осећања кривице- окривљавање. Жртва почиње да се осећа несигурно, исцрпљено, изманипулисано.  Насилник пориче кривицу и не прихвата одговорност за своје поступке, у јавности се често лепо понаша према жртви и према другима, повремено мења понашање тако да све то збуњује жртву да почиње да сумња у своје опажање, у сопствени разум.

- Нажалост, жртва не успева или тешко и са одлагањем успева да се одвоји, изађе из заједнице јер  нема поверење у институције, у полицију, јер је финансијски  и /или зависна , нема подршку од своје примарне породице, покушава да заштити дете од трауматичних развода или раздвајања, мењања школе, средине, често се бојећи да ли ће моћи детету да омогући средства за пристојан живот и развој пре свега. Боји се освете. Психолошко насиље је изнурујуће за жртву, посебно ако нема подршку од ближњих и пријатеља. На удару је психички интегритет. Жртва је трауматизована што утиче на комплетно функционисање и склоност ка разбољевању и психичком и органском – објашњава нам психолог и психотерапеут Силвиа Радић и додаје да је жртва у константној опасности и да јој је неопходна подршка и помоћ:  

- Особи која је под оваквим константним стресом и траумом, потребна је и правна и материјална и психолошка помоћ. Треба да се обрате стручном лицу за помоћ у превазилажењу трауме (психологу, психологу психотерапеуту, психијатру психотерапеуту) као и организацијама које пружају помоћ у превазилажењу трауме. Често изостане разумевање од стране породице и пријатеља што је посебно тешко за жртву. Зато је важно едуковати континуирано становништво. Психолошко насиље над женама је веома важна тема, нарочито у нашој сртедини где се у неким крајевима или породицама још увек даје предност традицији у односу на људска права. Тако имамо потпуну или делимичну небригу о ћерки ( “туђа кућа”) у односу на превише изражену бригу о синовима – објашњава Радић у разговору за портал СрбијаДанас.

Кроз историју и предања српске културе одувек је позната флоскула намењена женама “трпи и ћути”. Док су мушка деца вековима охрабривана да буду сила над женама, женску децу су учили да буду трпељива и покорна, а у садашњем времену добили смо насилнике и жртве, уместо здраве и срећне породице. 

- Од жене се очекује да ћути и трпи. Лош брак се сматра њеним избором. У случају синова се одржава традиционална навика да буду збринути материјално а  када су у питању ћерке селективно се примењује традиционални обичај - “давање доброг мираза”. Људска права жена се грубо крше самовољом родитеља или једног од родитеља,  често уз стварање савеза са сином. Овакав механизам се преноси као неписано правило с колена на колено и не постоји ниједан морални ни правни акт који такав поступак подржава. Права жена су озбиљно угрожена и у примарном породичном дому, тако да самим тим постају вулнерабилније за могућност да постану жртве насиља и у браку. Лош положај жена је утемељен и послушном трпњом мајки јер су и оне вредноване кроз способност да трпе и ћуте. Тако се преносе очекивања и вредности преко женске линије – објашњава Радић и додаје:

- У неким срединама је толико јак социјални притисак да жене које су рано освестиле нелогичност и дискриминацију те самим тим обезвређивање жене, да те жене или одустану од борбе за своја права или се кроз школовање одвајају од средине одласком у већи град, чиме опет бивају “ампутиране” из породице под плаштом подршке њиховој новостеченој аутономији. У реалности то опет значи малу или никакву бригу од стране породице, осим давања новца за школовање. Уколико се “не уда добро”, опет је препуштена сама себи јер је то цена коју мора да плати.

Од жена се често очекује да поред свог посла обављају све кућне послове и да воде бригу о деци и њиховом школовању.Када се деца разболе, мајке иду на боловање и при том им се одузима 35% од плате. Изостанак вредновања жена, свега што раде, што се од њих очекује да раде, изостанак подршке породице и друштва кроз контролу традиционалног обрасца у којем се ћерка ставља у неравноправан положај у односу на сина, непризнавање права жена на наследство у ванбрачној заједници, јесте сигурно тло за злостављање жена.