"НИСТЕ ОДГОВОРНЕ" Жртве силовања реагују на три начина, а ово су разлози зашто о томе ћуте
Важно је да жртва насиља зна да кривица није њена.
За жртву насиља важно је да зна да је кривица увек на починиоцу и да оне нису одговорне за поступке онога ко им је нанео зло, истиче Вања Мацановић из Аутономног женског центра.
"ДА ЈЕ МИЛЕНА УПИСАЛА НЕКИ ПОШТЕН ФАКУЛТЕТ..." Биљана Србљановић се огласила о силовању српске глумице
УПУЋЕН ПОСЕБАН АПЕЛ ЗА ЦЕЛО ДРУШТВО: "Кривица и срамота" - бројне организације стале уз Милену
Заштитник грађана испитује случај оца из филма "Отац": Да ли је време да се деца врате кући?
Она је објаснила да су некада потребни месеци, па и године терапије да жртва схвати да она није крива.
Поводом случаја познатог учитеља глуме Мике Алексића кога је глумица Милена Радуловић јавно оптужила за силовање, а наводе о насилничком понашању потврдили и други полазници школе, Мацановић сматра да је потребно направити разлику у оваквим случајевима - јер, каже, није исто да ли је насилник непозната особа или неко коме је жртва указала поверење.
Наводи да су истраживања показала да постоје три начина на која жртва реагује у стресним ситуацијама.
- Један начин јесте да се боримо, други да бежимо ако можемо и трећи да се "заледимо". То је нажалост оно што се дешава, нарочито младим особама, девојкама које су жртве силовања, а то је да се оне изместе када се то дешава, као да се њима не дешава - објашњава Мацановић.
Каже да се тако наш мозак штити и на неки начин превазилази стресну ситуацију.
- Мозак такође закопа то трауматично сећање, тако да када би жртве и одмах пријавиле насиље, њихове изјаве би биле врло расцепкане - указује она.
Један од разлога зашто жртва не пријављује насиље, јесте уцењивање насилника, каже Мацановић и напомиње да насилник није увек такав, већ има и добре периоде када је, каже, диван према жртви иако је пре тога злостављао.
Мацановић појашњава да то могу бити механизми насилника да одговори жртву од пријаве.
- Први пут када једна девојка није пријавила насиље, та особа је наставила то да ради - указује Мацановић.
Она сматра да је изузетно важно да деца могу отворено да причају са родитељима, те да им родитељи причом указују на примере насиља и како да одреагују у таквим ситуацијама.
- Родитељи морају да успоставе такав однос са децом да дете може да им каже шта год му се десило у животу, да нема срамоте и страха. И тај однос поверења родитељ мора да гради са дететом од малих ногу - истиче Мацановић.
Она, међутим, указује и да је "направљен" такав систем у друштву који контролише децу и "забрањује им" да се обрате родитељима, јер би, они након тога за своје вршњаке испали "млакоње".
Мацановић сматра да је проблем и у , како каже, вишегодишњим избегавањима државе да се озбиљније посвети питању сексуалног насиља, пре свега у школама.
- Када се неки случајеви десе, ни наставници ни професори не знају како да реагују и то је оно што је лоше. Немамо ту отвореност да са децом причамо о томе и деца нажалост више сазнају на улици, путем Интернета, него што сазнају код куће - каже Мацановић.
С друге стране, када жртва иступи у јавност и открије да је доживела неки вид насиља, важно је да има подршку институција, медија...
- Жртве када улазе у кривично-правне поступке пролазе једну другу врсту трауме, где се од жртава очекује да оне поново испричају шта им се десило и таман што залече ране, креће понављање приче која враћа у трауме - објашњава она.
Указује, међутим, да би жртве требало да причају о томе тек када све прође, када она психички буде спремна.
- Пре тога инститиције би требале да их чувају од тога, да дају што мање исказа - каже.
Истиче да у Аутономном женском центру, посвећен подршци жена које су претрпеле насиље, имају важну тезу, а то је да се женама никада не поставља питање - зашто.
- Жене стално имају потребу да се правдају, зато што су стално оптуживане да су оне за нешто криве. Шта год да радите у животу нисте заслужили да будете силовани ни претучени, нити да вас било ко на било који начин злоставља - закључила је Мацановић.
