ЊЕНО ПИСМО ШОКИРАЛО СРБИЈУ! Маја је Београђанка која има све али је хтела да се УБИЈЕ!
Дешавало вам се да се једног јутра пробудите, да вас мрзи да се обучете, одете на кафу. Да лажете друге да имате обавезе, а само седите сломљени због протеклих дешавања у вашем животу и проблема који, чини се, немају решење.
Замислите када се та ситуација понавља сваког дана, две године? Управо тако се осећа једна Маја која нам је своју животну причу послала у форми писма. Она није желела да иступи јавно са својим идентитетом, јер како је навела, "људи су заједљиви и вероватно би ове речи разумели само ако би то било опроштајно писмо".
Њене речи преносимо вам у целости:
"Добар дан, зовем се два антидепресива пре и један после подне. Ја сам она девојка о којој гледате у филмовима са несрећним крајем, када себи пререже вене или се нагута лекова. Зашто још нисам мртва? Имам психијатра.
Сећам се тог јутра када сам размишљала да одем до Бранковог моста и бацим се. Било ми је 26 година. Млада препуна полета, ако друге питате. Ако мене питате, довољно стара да окончам ову агонију звану депресија. У том тренутку нисам знала да ми је то дијагноза. И да, била сам и у "Лази Лазаревић". За друге тада постајем лудак, психички болесник. За себе девојка која покушава да се спасе.
Седим на дрвеној столици своје собе док ово пишем, ту сам седела и када сам вагала: београдски мост или...
Мислим да ниједна друга опција није постојала, јер сам желела смрт, како бих прекинула стање у ком сам се налазила. Када пожелите да за оног ко се убио кажете да је себичан, да није мислио да оне који га воле, знајте да грешите. То није себичност, то је немоћ. Урлик који само чује онај ко се на такав корак реши. Ја се ипак нисам дрзнула да повредим друге. Не зато што сам постала свесна шта ћу им урадити, већ зато што сам помислила да треба још да покушам са лекарима.
Ако ме питате како је живети са депресијом, нећу вам одговорити да је то глупо питање, јер у овом стању научиш да ништа није глупо. Сасвим је у реду, ако четири дана не желиш да опереш зубе, јер си отворила боловање и не излазиш из куће.
СУРОГАТ МАЈКА НИ ЗАКОНСКИ НИ ГЕНЕТСКИ НЕЋЕ БИТИ МАЈКА: Ово су права и обавезе "родиље"
МИСТЕРИЈА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА: Био је геније са ОВОМ болешћу, а то је фактор "фантастичне креативности и постигнућа"
СРПСКИ НАУЧНИК У ТРЦИ ЗА СВЕТСКО ПРИЗНАЊЕ: Шапчанин кандидат за Нобела!
Онда дође тај неки петак. Са друштвом седим и пијем кафу, јер да... могуће је бити у апсолутној депресији и аутодеструкцији и имати пријатеље. Радују се, стално ме лактају и питају: "Где ћемо за викенд? Кафана? Сплав? Можемо и на неки роштиљ? Дај, бре, што си таква, никад нећеш нигде. Све ти смета."
Истина је, смета ми. Сметају ми сва дешавања којима људи насилно покушавају да ми дају "ињекције" радости, а не виде да имам проблем, да мој крвоток не може да их прими. Разумете о чему причам ако вам је приликом примања инфузије пукла вена - ствара се подлив на кожи, а потребне материје не улазе у крв.
Тако се и ја осећам. Људи око мене упумпавају енергију, а она чак ни не успе да допре до мене. Не можете да замислите како изгледа када ујутру устанете и осећате само празнину. Није да вам фали нешто или неко, фалите сами себи.
Тада мрзим што пада киша данима. Као и то што најављују сунце. Заправо брига ме за време, ја га ионако немам. Небитно ми је како ћу провести дане, јер их ја не живим.
Да, имам посао. Радим у једној компанији која се бави менаџерством. Добар сам радник (тако прозвана од мени надређених, не самовољно). Сада ћете опет питати, па како је то могуће? Ја ћу опет рећи - могуће је.
Депресија не подразумева нужно асоцијалност, као и изолацију. Успешна сам, имам пријатеље, новац и породицу, али сам већ две године у тешкој депресији. Толико да док састављам једну од најбољих понуда које је моја фирма икада имала, размишљам како би било корисно да само отворим прозор канцеларије и скочим. А онда се сетим - морам на терапију сутра.
Игор Јурић БРУТАЛНО! ОДГОВОР Марку Видојковићу на текст "Тијанина диктатура"
ДАНАС ЈЕ ДРЖАВНИ ПРАЗНИК Да ли знате који и зашто га славимо?
За викенд углавном сунчано, осталим данима и даље нестабилно
Нико од мојих ближњих није то приметио. То ћете чути од сваке породице и пријатеља који су остали без вољене особе, јер се она убила. Знате зашто? Зато што прве сигнализаторе да неко има проблем, не примећујете. Зато што тај неко "не може ни да замисли шта сте све ви прошли, па се нисте убили". Да, нисте. Али та особа није ви и убила се.
Само мало више ослушните. Гледајте. Причајте. Не нудите провод у замену за стручну помоћ. Хајде да се "проведемо" заједно, у чекаоници душевне болнице. Хајде да нас није срамота да причамо о томе да смо болесни и да смо сами немоћни.
Има једна Балашевићева песма која каже "...не прави од туге науку". Истина, немојте од депресије правити науку, него наук."
(Београђанка Маја из собе, исте оне из које је желела да се убије пре две године)
