Обележена 201. годишњица од убиства Карађорђа: Трагични усуд затро породице убица (ФОТО)

Светом архијерејском литургијом у цркви Светог Архангела Гаврила, парастосом и полагањем венаца, у присуству руководства општине Велика Плана и више стотина грађана, јуче је у Радовањском лугу обележена 201 година од убиства вође Првог српског устанка Ђорђа Петровића Карађорђа.

После парастоса глумци Народног позоришта у Београду Бошко Пулетић, Лепомир Ивковић и Мића Живојиновић одиграли су представу "Време части и поноса", у којој се преплићу ратни пут и судбине српских војвода Радомира Путника и Живојина Мишића.

Занимљиво је да по православном календару 26. јула, на дан злочина у Радовањском лугу, пада Сабор светог архангела Гаврила, чије име црква носи, па тог дана црква, коју је народ назвао Захвалницом, обележава своју крсну славу и годишњицу вождове смрти.

Неизоставни део приче о Радовањском лугу је и чињеница да је трагични породични усуд затро лозе свих учесника у Карађорђевом убиству.

Лоза наредбодавца Милоша Обреновића, тиранина чија је владавина била обележена примитивизмом, бахатошћу и убиствима политичких противника, је угашена. 

Без наследника и трагова нестала је и породица Драгића Вујкића из Радовања, на чијем земљишту је Карађорђе убијен. Вујицу Вулићевића и Николу Новаковића, који је секиром посекао вођу Првог српског устанка и једног од највећих војсковођа у новијој историји цивилизације, сопствена прерана смрт спасила је да гледају тешке и преране смрти својих најмилијих.

Милошев син Милан умро је млад. Његов други син, српски Кнез Михаило препородио је Србију, изграђујући је у модерну европску државу, али је убијен у атентату. Није имао деце.

Само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату који су организовали његови официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, на варварски начин убијен је Милошев праунук и једини преостали мушки потомак краљ Александар, чиме је породична лоза Обреновића заувек угашена. 

Након што је овај одрадио крвави посао који му је поверио, кнез Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа. Кад год су могли, људи су га избегавали.

Узалуд је објашњавао да је био приморан да почини злочин, јер му је Милош  Обреновић оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је кнез дао, требало да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И тако куму спаси главу, а себи образ и душу.

Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест платио је да се на два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао Покајница. На изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа.

Да ли због подизања цркве покајнице, исповедања у којем је сву кривицу за кумоубиство покушавао да пребаци на кнеза, размирица око Карађорђевих пара или свега тога помало, Вујица Вулићевић је убрзо пао у немилост кнеза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и протерао га у Турску.

Када се неколико година касније вратио у Србију са собом је донео бројна одличја и дарове које је у турској држави "заслужио" због убиства међу Турцима озлоглашеног Црног Ђорђа. Међутим, Милош је наредио да му се све то одузме.

Остатак живота Вулићевић је провео у сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу. По другој, вероватнијој, отровао га је његов кум, Карађорђев рођак, Гмитар Петровић.

Иза Вујице су остали син и кћерка, али су обоје млади умрли. Прерана смрт покосила му је и сву унучад.

Карађорђев убица Никола Новаковић, прогоњен грижом савести, је полудео. Погинуо је тако што је несрећним случајем пао на воденички витл који га је буквално смрвио. Син му је умро млад, у тешким мукама, а кћерка му је полудела.

Драгићу Вујкићу, на чијој земљи је Карађорђе убијен, напрасно су помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам, у великом сиромаштву.