ОД НИКШИЋА ДО БЕОГРАДА - НА БИЦИКЛУ: Ево шта је навело двојицу "ђетића" на овај НЕСВАКИДАШЊИ ГЕСТ
У мају 1980. године, умро је "највећи сун наших народа и народности", а тада су Никшићани Никола Нино Дендић и Горан Кустудић Куста одлучили да бициклом са дуплим командама, који су сами конструисали, крену за Београд и одају пошту преминулом председнику.
- Сва је земља, тих дана, била у знаку Титове смрти. Нас двојица смо два месеца пре тога конструисали бицикл и испробали га од Никшића до Подгорице и назад. Брзо смо се договорили да тим бициклом кренемо за Београд, да одемо почаст Титу. На бицикл смо ставили таблу на којој је писало "Никшић" - прича Дендић (64) док у руци држи "Никшићке новине" из 1980. и објављену вест о њиховом путу за Београд.
ХЕРОЈИ СУ МЕЂУ НАМА Ово је Јовица, возач аутобуса пред чијом је добротом Србија занемела! (ФОТО)
ДОБРИЛА СЕ ПОНОВО ВИНУЛА НА НЕБО ИЗНАД УВЦА: Размажена, радује се људима, али је сада ипак РАШИРИЛА КРИЛА
ВРЕМЕ ЈЕ ДА СВЕТ ЧУЈЕ КАКО ЈЕ ЈОХАН ДОБИО НОВО СРЦЕ: Американац снима филм о "Жутој кући"! (ВИДЕО)
Његов пријатељ и кум, Горан Кустудић, који је био три године млађи, преминуо је у децембру прошле године.
- Кренули смо 20. маја тачно у подне испред зграде локалне телевизије гдје нас је фотографисао новинар "Никшићких новина". То је и једина фотографија која нас подсећа на тај догађај. Имали смо два ранца, у њима по једно кишно одело, резервне гуме, а у џепу нешто мало новца, отприлике као данас 50 еура. Али, друга су то времена била. Имали смо неку сигурност, веровали смо да ће нас људи примити, али и да нам се ништа неће десити ако у некој напуштеној кући преноћимо. Сад је потпуно другачије.
Дендић прича да су за шест сати прешли удаљеност од више од 90 километара и у 18 часова стигли у манастир Морача. Након окрепљења, уследила је најтежа деоница, од манастира до Црквина.
- Од манастира Мораче до Црквина је успон па смо више гурали бицикл него што смо возили и оставили смо шест сати. Таман толико колико нам је требало од Никшића до манастира. У поноћ смо стигли на Црквине где смо ноћили. Човек који је држао бунгалове и кафић примио нас је бесплатно када је чуо где смо кренули и због чега. Када смо ујутро кренули, у Колашину нам је пукла гума и ту смо се мало задржали. Друге вечери ноћили смо у Новој Вароши у једној напуштеној кући. Трећег дана смо стигли до Ужица, преноћили у центру града код једне баке. Частили смо је нешто пара и након слатког од шљива којим нам је пожелела добро јутро, наставили смо пут.
У Чачку им је пукла друга гума, а близу Рудника педала. Али, одустајања није било, а циљ је био све ближи, каже Дендић.
- Рекли су нам да ћемо уз Рудник морати да идемо пешке због успона. Али, већ три дана смо возили, уходали се и имали добру кондицију. Нисмо ни знали да смо прошли Рудник. Четврто вече смо ноћили у Љигу, један човек нам је дао собу када је чуо одакле смо кренули и где идемо. Петог дана стигли смо у Београд. Сећам се да смо на улазу у град стигли бициклисту, Београђанина, који је био потпуно спреман, са кацигом, штитницима, спортским бициклом. Рекао нам је да га пратимо и да идемо полако јер морамо возити уза страну, али ми смо прошли поред њега, оставили га и стигли на Дедиње. А тамо – километарски ред. Људи чекају дан-два да би одали почаст "највећем сину народа и народности Југославије - како су говорили за Тита.
Дендић и Кустудић су у парку оставили бицикл и одмах "запали" за око новинарима. Услиједило је фотографисање, изјаве и касније су им другови јавили да су изашли и у новинама у Словенији.
- Тек тада смо постали свесни да смо прашњави од пута. Један момак, када нас је видео онако уморне и прљаве, звао нас је и стали смо у ред на свега стотину метара, што је било премија јер се чекало по дан-два. За пет дана вожње нисмо осетили умор, а када смо дошли у "Кућу цвећа" ноге су нам клецале од треме. То нам је било теже него вожња.
Након тога, уследила је вожња по Београду и неизоставан одлазак до студентског града у коме је било доста Никшићана. Дендић каже да им се високошколци нису много обрадовали јер су се плашили да ће их друштво прозивати како су им суграђани бициклом стигли у Београд.
-Ноћили смо код мог ујака. Једва смо дочекали да се истуширамо и наједемо. Бицикл смо поклонили мом брату од тетке који је радио у хотелу "Парк", а он је касније бицикл поклонио некој деци. Жао ми је што га нисмо сачували за успомену, али тада нисмо размишљали о томе. Слету нисмо присуствовали јер се није могло ући без специјалне позивнице. А једна од учесница слета је била и моја тадашња дјевојка. Зато смо, када је била генерална проба, бициклом кружили око стадиона и када су нас Никшићани видели почели су да скандирају "Куста, Нино". Вратили смо се возом. Ујак нам је купио карте - завршава причу Никола Нино Дендић.
Када су се касније он и покојни Кустудић оженили и деци причали о авантури, нису могли да им верују. Драгу успомену, које се сети свакога маја, Нино каже да ће причати и унуцима кад порасту.
Тито, доживотни председник који је Југославијом управљао 35 година, врховни командант и један од лидера Покрета несврстаних, умро је 4. маја, а четири дана касније, по сопственој жељи, сахрањен је на Дедињу, у Зимској башти своје резиденције која ја након тога названа "Кућа цвећа".
Необично такмичење у Новом Саду: Погледајте како су решили да мотивишу ЂАКЕ, али и ко је АПСОЛУТНИ ПОБЕДНИК (ФОТО)
ЉУБАВ ИЛИ ВАНДАЛИЗАМ поцените сами: Кеј на Дорћолу освануо обасут латицама ружа (ФОТО)
Ушао у светске уџбенике о ВОЈНОЈ ВЕШТИНИ: ЕВО ко је Ахмед из Лесковца, који је ТРУБОМ преварио Турке!
Сахрани која је проглашена за најпосећенију неког државника у историји, присуствовало је неколико стотина хиљада грађана из цијеле Југославије, али и 209 делегација из 128 земаља.
Од Титове сахране "Кућу цвијећа" је посјетило око 19 милиона људи, а од 2010. скоро 700.000.
Кад датум његовог рођења обиљежаван је 25. мај који је био проглашен за Дан младости.
