ОСТАЛО ЈЕ ГОРКО СЕЋАЊЕ НА ГОЛГОТУ: Стојаковићи из Јошавице са бебом у наручју одбегли од злочиначке "Олује"
О паклу кроз које је пре 26 година пролазило српско становништво најбоље говоре болне успомене прогнаних
Кристална ноћ над Србима у Крајини - тамно раздобље у сећањима Срба, злочиначки подухват Војске Хрватске, а срамота за западно правосуђе и схватање историје.
Док Срби данас обележавају помене, дају комеморације, чувају од заборава сву муку која их је тада задесила, у Хрватској традиционално славе Дан победе и домовинску захвалност.
Прошло је 26 година, Србија не заборавља жртве, али храбро чува мир: Шта сада кажу српски политичари - БРЕМЕ "ОЛУЈЕ"
НЕ ЗАБОРАВЉАМО "ОЛУЈУ"! Код нас дан сећања на страдале и прогнане, у Хрватској прослава - шта је Србија изгубила?
Народни посланик Бурсаћ за СД: Монструозна злочиначка акција "Олуја" наставак геноцида из 1941. године
Ноћ између 3. и 4. августа 1995. године остаће упамћена као изузетно дуга и мрачна. Док су се људи надали неком чуду, хрватска војска почела је заузимати полазне положаје и почела је припремати свеопшти напад. У пет сати ујутру пале су прве гранате на Книн. Србима није остало ништа друго, него да се дају у бег.
Кроз неколико сати, након насумичног гранатирања по Србима, Хрвати су, на челу са Антом Готовином, умарширали у Книн. Недуго затим Србија је гледала како дуж булевара, улица и сокака стижу бескрајне колоне трактора. Из приколица су гледале уморне, избезумљене очи деце, стараца, трудница, мајки са бебама у наручју, необријаних мушкараца.
О агонији кроз коју је наш народ пролазио, сведочила је за портал СрбијаДанас Снежана Стојаковић, родом из села Јошавица, недалеко од Петриње.
- Било је то пре 26 година, много тога се и заборавило, што намерно, што под притиском времена. Најстрашнији призори су остали, и даље су ту пред очима. Сећам се како је све то почело. Ја сам 3. јула родила друго дете, ћерку. Већ тада се видело и осећало да ствари нису добре за наш народ. Прво, нисмо имали основне услове за живот, искључивали су нам струју - почиње Снежана своје сведочење за наш портал.
Снежана даље прича да је почетак августа био најгори. Тада, са бебом у наручју и другом малом девојчицом долазе по њеног мужа, почела је мобилизација.
- Долазе да га покупе, морао је да иде, да узме оружје, а после су га распоредили. Задатак је био да чувају наше село ако ови нападну.
На питање каква је атмосфера била и пре него што су јој одвели мужа, Снежана каже да се о свему причало и раније. Комшије су говориле како ништа не указује на добро, а крајем јуна су се уверили у то.
- Мој брат је баш на Видовдан, 28. јуна, правио свадбу. Многи рођаци нам нису дошли. Из Загреба фамилија није могла да дође. Можда би и дошли некако, али како би се вратили? - пита се Снежана и данас, 26 година касније.
Како каже, одмах после братовљеве свадбе, мушкарци из села су почели да се окупљају, одржавали су састанке и договарали како да одбране село кад Хрвати крену у напад. А онда је 5. августа стигла наредба, сви до једног морали су да напусте село. Снежанин муж је до тада био на ратишту, она код родитеља, са двоје малих деце.
- У тракторску приколицу понели смо само оно најнеопходније, на шта смо прво наишли, а да нам је требало. Остала је стока, животиње, све је то тамо остављено. Кренули смо ка Бањалуци. Онда смо чули успут, они који су кренули пут Сиска, кроз Хрватску, кроз свашта су пролазили. Гађали су их каменицама. Успут смо стајали ту и тамо, а онда кад смо дошли у Бањалуку први пут смо се окупали и средили децу - присећа се Снежана у разговору за портал СрбијаДанас.
Како каже, нико ништа није јео, нити им је било до хране. Све време у глави је била једна помисао - побећи на време и утећи од смрти.
- Само да нам је да стигнемо. Беба је још увек сисала, те сам је тако хранила, друго дете није ни хтело да једе, никоме до хране није ни било. Само да стигнемо у Инђију. Тамо смо се упутили код мојих рођака, сви заједно, цела фамилија. А кад смо тамо стигли, то је тек било тешко, нас педесеторо у једној кући - прича Снежана.
Иако их живот није мазио, већ у првом смислу речи газио, газила их је хрватска нога, Снежана и њена породица трудили су се да истисну оно лоше, да остану сећања тек онолико колико је и потребно - да се мука памти и препричава, јер овакви људи су меродаван доказ масовног егзодуса. Од Јашовице, трактором преко Босне и Херцеговине, до Инђије, од Инђије до спортске хале у Јагодини, од напуштене амбуланте у селу Ланиште код Јагодине, до сопствене куће. Кроз све то су прошли Стојаковићи.
На закључно питање која јој је прва помисао када се изговори Олуја, Снежана као из стопа одговара "жива глава".
- Добро је да смо извукли живу главу. Тешко је, и дан данас, остала сам сама са двоје мале деце док је муж био на ратишту, нисмо знали шта ће нас снаћи, али спасили смо се. Глава је на раменима. А хвала Богу, и овде нам је данас одлично. Ћерке су велике, поудавале се, свако ради, све се на крају средило - закључује Снежана у разговору за портал СрбијаДанас.
