Отишао је у НАЈГОРИМ МУКАМА, за њим умирали један по један: Врањанац тужи НАТО због УБИСТВА

Мој отац Мирослав Јовић међу првим је жртвама осиромашеног уранијума, главе му је дошло зрачење  после НАТО бомбардовања, релеја на брду Пљачковиц акод Врања. Умро је 2004. године у најгорима мукама, као и шеесторо његових колега који су били радници предузећа "Водовод", а послати су да рашчисте терен непосредно након што су  1999. године пале бомбе на околону Врања.

Овако своју болну исповест почиње Марко Јовић из Врања, спремних да туже НАТО, због бомбардовања осиромашеним уранијумом 1999. године и погубних последица које је то оставило на грађане Србије. Марко каже како ни сањали нису да ће његов отац главом платити рашчишћавање рушевина, али да се и тада шушкало како је брдо гађано осиромашеним уранијумом, премда се није много знало о могућим опасностима и последицама.

- Нисам био свестан шта се дешава, имао сам тада 16 година, мајка и сестра су биле забринуте, али сви смо само желили да се што пре заврши. Тога дана, после бомбардовања релеја, без икакве заштитне опреме, отац је отишао посао, данима је на Пљачковици чистио терен, као и сваки ревносни радник. Био је потпуно здрав човек до 2003. године, када су му дијагностиковали карцином плућа и штитне жлезде, а већ у јануару 2004. године преминуо је у мукама - каже Марко Јовић.

Он додаје да је још приликом дијагнозе у Београду установљено да су одлазак његовог оца на Пљачковицу и директно излагање уранијумском зрачењу, узрок болести.

- За њим су умирали један по један колега, сви су знали од чега, али се о томе ћутало. Како је време пролазило, почело је да све више отворено да се прича о последицама бомбардовања осиромашеним уранијумом. Екипа из Инсититута "Винча", посетила нас је 2006. године, они су радили истраживање о утицају осиромашеног уранијума на здравље људи и животну околину - каже Марко Јовић.

- У разговору са њима, потврдили су нам оно што нас је тиштило, што нико да није говорио, што нас је тиштило,а то је да је отац жртва осиромашеног уранијума. Било нам је тешко, истовремено и лакше, јер је неко коначно признао шта се десило.

Купио МРТВАЧКИ сандук и крст, одштампао УМРЛИЦУ, па ПУЦАО себи у главу НЕСВАКИДАШЊА СМРТ ПОТРЕСЛА РЕГИОН

Каже да му годинама уназад у глави одзвања питање "да ли је морало баш тако да се ради, да ли је баш он тога дана морао да буде на терену?".

- Осамнаести рођендан, завршетак школе, женидба, рођење детета... Све оне животне радости за мене су биле и извор стреса, јер сам увек помишљао како би било да је мој тата ту. Људи умиру стално, али некако је, чини ми се, теже, када знаш да можда није морало - каже Марко.

ВИСОКЕ ТЕМПЕРАТУРЕ НАМ ТАЊЕ ЖИВЦЕ: Врућине напуниле психијатријску клинику "Лазу Лазаревић"

Двадесет година касније актуализована је прича о последицама бомбардовања. Очекује се почетак рада државне комисије на утврђивању чињеница, припремају се тужбе. Марко жели да ову неправду исрпави на суду, а у договору са нишким адвокатом Срђаном Алексићем почео је да припрема доказе и прикупља документацију.

- Новац у мом случају, а сигуран сам и код других који су изгубили драге људе, није мотив. Желим да се зна истина, због нас и наше деце. Годинама се ћути о томе, а људи у великом броју оболевају и умиру од канцера. После свега, хоћу да са својом породицом одем из овог града. Чак ни кости мог оца не желим да почивају овде.