Откривени ТАЈНИ ТРАНСКРИПТИ о паду Крајине: Разговори Милошевића, Младића, Аркана и Легије

Врх Војске Републике Српске Крајине очекивао је помоћ из Србије и Републике Српске да би се одупро налетима хрватских снага 5. августа 1995. године током крваве акције "Олуја". За ту помоћ су буквално молили, али је нису дочекали...

Српски телеграф објављује транскрипте прислушкиваних разговора команданата крајишке војске са Београдом и Републиком Српском, као и разговор Жељка Ражнатовића Аркана и Милорада Улемека. Како се може видети, све је било у расулу, комуникација је била отежана, а на захтеве да се дигне Војска Југославије и притекне у помоћ Крајишницима стизали су неодређени одговори, па чак и псовке.

Аркан приговара Легији: Чујем да твоји људи прелазе на страну усташа

(Легија је негде у околини Двора на Уни), а Аркан у Босни на непознатој локацији

5. август, 20.40

Легија: Је л' Жељко?

Аркан: Реци, Леги.

Легија: Је л' можеш хитно да ми пошаљеш 100 људи? Нека дођу правац Велика Кладуша.

Аркан: Добро.

Легија: Пази, веома је хитно. Готово сам у окружењу.

Аркан: Кажу да ти прелазе на страну усташа.

Легија: Ма јок, бре.

Аркан: Али слушај, и код мене туку, тако да ово што тражиш тренутно је imossible, 'оћу рећи немогуће, разумеш?

Легија: Па, види, је л' не могу то ту ти да ти раде?

Аркан: А ко, бре?

Легија: Па Југославија је ту.

Аркан: Па то ћемо да видимо вечерас.

Легија: Брате, много ми је хитно.

Аркан: Је л' не можеш да изађеш?

Легија: Не знам, ал' народ морамо да спасавамо.

Аркан: Разумем.

Легија: Ајде, види шта се може.

Аркан: Знам, знам, али разумеш?

Легија: Ајде, чекам их ујутро.

Младић: Ушли су без борбе у Книн, неће народ то да брани

5. август, 18.27

Младић: Све иде оно из Книна и осталог доле.

Н.Н.: Па јесу ушли у Книн?

Младић: Ушли су они без борбе у Книн, је*и га. Народ неће да брани то.

Н.Н: Па ушли су и у Бенковац.

Младић: Па вероватно су ушли јер то изгледа о нечем се ради.

Н.Н.: Како ти, овај, се осећаш?

Младић: Па уморан сам, к'о мртав. Биће боље једног дана.

Н.Н.: Па реци ми овако, нећете их пустити даље?

Младић: Кога, ове избеглице?

Н.Н.: Не, него усташе.

Младић: Усташе нећемо, али треба да помогне сваки Србин. Они су са пола света кренули на нас.

Н.Н.: Чувај се ти. А реци ми је л' ти треба нека помоћ, ово што ја могу?

Младић: Не би било лоше да мало пошаљеш горива.

5. август, 14.52

Мркшић: Иду и према Двору, опасност је за пут и за мост и морате нам рећи шта да радимо. Хоћете нам помоћи или шта да радимо?

Перишић: Хало, Мићо, не знам шта питаш.

Мркшић: Па хоће ли бити какве помоћи или шта да радимо? Овако само губимо људе и мрцваримо се.

Перишић: Ја што могу да помогнем - помажем. Имаш ли везу с твојим имењаком?

Мркшић: То значи, након свих ових ствари које су се десиле, ми смо остављени сами себи?

Паришић: Па, је*о га, ваљда ти знаш мене.

Мркшић: Па, знам ја тебе лично, али чињенице су чињенице. Нама је 5.000 избеглица из Плашког закрчило пут, а ако ово попусти, да пукне, онда ће да закрче све... А ако не појачамо линије, неће бити добро, а ја резерву немам. Тако да знате.

Свуда су мртви, путеви закрчени, овде се све љуља, реци главном шефу да смо готови

5. август, 17.25

Мркшић: Ово овде, брате, је трагедија

Перишић: Је ли?

Мркшић: Тамо код Тарбука прети пресецање оног пута који нам је главни. Петриња му је окружена. Ово где ја седим љуља се, разумеш ме?

Перишић: Да.

Мршић: Љуља се. Ја овде имам 150.000 људи свега скупа. Путеви су закрчени избеглицама и њих гађа авијација. Код Тарбука је хаос, а ово на Кордуну  се све држи. И у смртној опасности је све. То је 150.000 људи, Момо. А, је*и га, јесте л' нас осудили на смрт или шта је?

Перишић: Па, Миле, сунце му крваво, шта ја да урадим?

Мркшић: Па питај главног шефа шта да се ради. Ми смо овде, брате мој, велим ти како је.

Перишић: Ево, ја у седам имам састанак с њим управо за то.

Мркшић: Па добро, Момо, је л' нико не може за нас да учини ништа, да нам помогне. Не можемо ми само да се држиво никако. Ја идем крпат те линије, остављам мртве несахрањене, путеви закрчени избеглицама. Видиш ти шта је то! Ово овде где сам се љуља и ја верујем да ћу вечерас бити одсечен од горе и онда смо - капут.

Перишић: Добро, Мићо, јавићу ти се око осам сати.

Мркшић: Е, молио бих те да главном шефу пренесеш тако.

5. август, 18.10

Перишић: Није само код тебе, него код свију, разумеш?

Мркшић: Знам, али знаш шта ми је најгоре? Што ми је, и тако даље.

Перишић: Ја сам једном претио прст да буде сад у седам, знаш.

Мркшић: Слушај ти мене даље, ако ти сада не кренеш на Винковце и на Осијек, ово је све у ку*цу.

Перишић: Добро.

Мркшић: Е тако ти ствари стоје.

Перишић: Добро, идем сад.

Разбежали се к'о зечеви, а траже да их ја браним

14. август 1995.

Молим вас, 6.000 Хрвата је бранило Вуковар пола године. Нападала је цела Прва армија, ваздухопловство, чудо, сва сила коју је имала ЈНА, а они нису одбранили Книн, којем се може прићи из само три правца, нису га могли бранити ни 12 сати. Они га нису бранили јер по свим извештајима које смо добили од полицајаца, грађана и осталих, чим је престала артиљеријска припрема у седам увече, они су наредили бежанију. Према томе, ту није било никаквог отпора нити је било борбеног додира са хрватским снагама. Тамо је пало наређење да сви изађу из Крајине истог дана. 

Да смо истог тог дана направили идиотску глупост да им помогнемо, ко би то стигао до Книна до вечери да им помогне. Па тамо не би могло да се стигне од њихових колона којима су закрчили све путеве у бежанији заједно са становништвом.

Питање је ко је, заиста, донео одлуку да крајишко руководство напусти Крајину? Таква одлука, када су имали све услове да се бране, изазвала је егзодус. Сада то треба да буде разлог да Југославија јурне тамо да брани те територије, с којих су они побегли као зечеви. Утекли су као зечеви, а сада хоће да их Југославија брани. Више су изгинули у бежанији са становништвом него што би изгинули држећи линије.