КАКАВ ЈЕ БИО КАО ДЕТЕ ПОГЛАВАР СПЦ: Рођаци Порфирија откривају како је одлучио да се ЗАМОНАШИ и ко је његов будући наследник
И од малих ногу је био посебно дете, свима је било јасно да ће израсти у великог човека.
Тако о патријарху српском Порфирију за "ЕуроБлиц" говоре његови најближи рођаци из Појезине и Црнче, питомих села код Дервенте, где је завичај Порфиријеве мајке Радојке и оца Радивоја.
НЕ ХОДА И НЕ ПУЗИ: Помозимо малој Ленки (3) да закорачи у дечији свет одрастања (ФОТО)
"ВИШЕ МЕ ЗОВУ ДАРА НЕГО БИЉА" Освојила је срце публике а сада поново РАСПЛАКАЛА Србију: Никада нисам била на мору!
ШЕРБЕЏИЈА ПОДЕЛИО ИНТИМНУ ПРИЧУ О БАЛАШЕВИЋУ: Писмо из Лондона за његовог дерана Балаша (ВИДЕО)
Скромне кућице у којима су рођени и одрасли родитељи најмлађег патријарха у новијој историји Српске православне цркве, одавно су срушене. Али на кућишту и данас живе Бркићи и Перићи, који памте како је „мали Прле“ у детињству проводио лета код бака и дедова и дружио се са децом из села.
- И данас га зовемо Прле. То звучи партизански, подсећа на „Отписане“, али надимак је добио због свог крштеног имена Првослав. Поносни смо и сретни што је изабран за патријарха, није што је наш, али Срби нису могли пожелети бољег, паметнијег и честитијег патријарха, нек нам је жив и здрав на многаја лета. Али Његова светост за нас је и био и остао наш драги, добри Прле – каже Љубомир Бркић (56), патријархов рођак из Појезине.
Љубомир је, како би се то рекло у Босни, Порфиријев брат од ујака.
А породично стабло и породична историја иде овако: патријархова мајка Радојка Перић, рођена Бркић, која данас живи у Чуругу у Војводини, рођена је у Појезини.
Била је изузетно млада када се удала за свог Радивоја из суседне Црнче, одселила се у Војводину и 1961. родила сина првенца Првослава.
Њен муж Радивој се још као младић, педесетих година прошлог века, трбухом за крухом запутио у Војводину, тамо положио за трактористу и запослио се у пољопривредном добру.
- Тетка Радојка и тетак Радивој су били вредни и честити људи, од ране младости су много радили. Нису били школовани, али су ценили знање. Одгојили су троје дивне деце који су им подарили укупно 13 унучади и засад једно праунуче - каже Љубомир.
Као деца, Прле и његов млађи брат Срђан, данас протојереј Ђурђевског храма у Сомбору и поносни отац осморо деце, свако су лето проводили код бака и дедова у Црнчи и Појезини.
- Прле је био добро, бистро дете, пуно је читао, али се и дружио са нама. Играо је лопте, чувао стоку, све исто као и ми и друга сеоска деца – прича Љубомир.
Присећа се како су терали краве на пашу, свако је дете у то време имало своја задужења, чак и кад дође у госте за распуст није било седења нако.
- Пашњаци су били на пољани близу речице Илове и ми, наравно, пустимо краве да пашу, па удри по фудбалу и купању - присећа се Љубомир.
Каже да је Прле био добар фудбалер и још бољи пливач
- Ускочи у воду и по десет пута у цугу преплива Илову. Сви смо му се дивили. Али он је тамо у Чуругу вежбао на Тиси, а ми смо једва знали пливати, колико да се не удавимо - прича Љубомир, и додаје да је Прле, као гимназијалац у Новом Саду, играо и стони тенис, и то прилично добро.
Објашњава да су његова браћа од тетке, Прле и Срђан, иако су и у Војводини живели на селу, у Појезини доживљавани као деца из града. Кад би боравили у селу, спавали су код баке Десанке, у старој кући Бркића, изграђеној од набоја, са земљаним подом.
- Срђан је говорио да му је то супер, јер не мора да пере ноге пре спавања. Али Прле није био од те сорте. Иако је, као и ми, често бос јурцао пољима, увек је водио рачуна о хигијени - прича Љубомир.
Прле је од малих ногу помагао старима и болеснима и није бежао ни од каквог посла.
- Тетка ми причала да је још као ђак са њом ишао у надницу, да заради дневницу и помогне породици. А у школи је увек био најбољи. Кажу да данас говори десет језика, да је један од најобразованијих Срба, али је остао скроман – каже Љубомир.
Признаје да је родбина била изненађена када је Прле одлучио да упише Богословију, а потом и да се замонаши. Ипак је то, у доба Титове Југославије, био необичан избор за младог и ученог човека.
Други патријархов брат од ујака, Драгољуб Бркић (61), каже да његов тетак, отац Прлетов, није био баш сретан због синовљевог избора јер је „био у партији“, али да га је мајка подржавала.
- Кад се Прле замонашио, било ми је незгодно да с њим причам о томе, па сам разговарао с тетком, његовом мамом. Она ми је рекла да је Прле нешто сањао и да се након тог сна одлучио за монашки живот – прича Драгољуб.
Патријархов стриц Слободан Перић (70), који живи у суседној Црнчи, није се либио да свом Прлету отворено каже шта мисли о тој његовој одлуци.
- Замонашити се у 24. години, одрећи се, тако рано и жена и многих других овоземаљских задовољстава, то је збиља велика ствар. Рекао сам му тада: Синовче, што ће ти то, могао си тако паметан постати председник Србије! А он ми каже: Стрико, ја то волим, то је мој пут – прича Слободан.
Причљиви и весели деда Слободан признаје да је тада и опсовао. И иначе му се често омакне псовка, чак и бога некад спомене, али се Прле, каже, никад није због тога љутио на њега. Само се насмеје и одмахне руком.
У његову су кућу Прле и брат му Срђан у детињству долазили два пута годишње, скоро цели август би проводили овде.
- Срђан је одмалена био права бараба, а Прле тих, фин, уредан... - каже стриц Слободан.
И док други рођаци избегавају ову шкакљиву тему, Слободан отворено каже да је Прле, док је био тинејџер, знао загледати девојчице, а богами и оне њега.
- Онако леп, црн, а знао је и лепо причати, многима је запао за око. Имао је овде у селу цурицу, хајд‘ да кажемо симпатију, имали су обоје петнаестак година кад су ашиковали. Она се касније одселила у Аустралију, већ одавно живи тамо, има децу и унучиће – каже Слободан, а његова супруга Загорка га мрко гледа и опомиње што је пред новинарима тако развезао језик.
И стрина Загорка, као и други рођаци, жали што Прле последњих година, откако је постао митрополит, није имао времена да их посећује, али разуме да не може због обавеза. Последњи пут су га видели пре четири године.
- Раније, док је био млађи, једном су нам у госте дошли Прле и епископ Фотије, који је његов другар. Ноћили су овде – каже стрина, поносна што је у свом дому угостила двојицу владика.
- Није их било тешко угостити, они су прави монаси, скромни у јелу и пићу, а знају с народом, права је милина разговарати с њима – каже стрина Загорка.
Озбиљне књиге и љубавни романи
Кад је као дечак долазио на село код родбине, Прле је увек са собом вукао пуну торбу књига. Стално је, кажу рођаци, нешто читао.
- Не знам ја какве су то књиге биле, сигурно неке озбиљне. Тако је он, кад пође у Дервенту, ишао пешице, преко њива, а има до Дервенте, богами, 25 километара. Понесе књигу, па хода и чита. Док стигне до града, прочита целу књигу – прича стриц Слободан Перић.
Рођак Драгољуб Бркић прича да је уз озбиљне књиге Прле читао и стрипове и рото-романе: и љубавне и каубојске.
- У то време су деца радила у пољу и тако нама двојици дају задатак да пооремо њиву. Ја сам тад имао 13 година, Прле десет, па је он као млађи водио волове, а ја био за плугом. И он лепо једном руком води волове, а у другој држи роман и чита. И нормално, промаши бразду – прича Драгољуб.
Пре него што се замонашио патријарх Порфирије, рођен као Првослав Перић, имао је „партизански“ надимак, чувао је краве и орао њиву у завичају својих родитеља, читао је каубојске романе, спавао у кућици са земљаним подом, радио на надницу, играо фудбал и стони тенис и имао симпатију.
Патријархов стриц Слободан каже да у селу Црнча живи један чудесан дечак који га подсећа на његовог Прлета.
- Мали Милош Давидовић би, богами, могао бити Прлетов наследник. Још је у основној школи, а већ зна све молитве, нема шта није прочитао, спрема се за Богословију. Кад му је погинуо отац, возећи трактор, мали Милош му је, као прави поп, сам очитао опело – прича Слободан.
Од прошлог петка, кад је патријарх Порфирије устоличен, па све до понедељка у кући његовог стрица Слободана се славило. Гости су се смењивали, Слободан и Загорка чашћавали. Попило се неколико литара ракије и домаћег likera у славу новог патријарха.
Љубомир Бркић каже да су и њега питали кад ће частити, брат му је постао патријарх, није то мала ствар.
- Ја им кажем, дођите ми кући, па ћемо прославити, а они би у кафану. Али ја нисам неки човек од кафане – каже Љубомир.
