ПОГИНУО НА ВРАЧЕВЕ, СВОЈУ КРСНУ СЛАВУ: Сећање на српског борца Живомира Јелића из Крњева
За Јелиће из Крњева код Велике Плане Свети Врачи су дан велике радости и велике туге.
Радости, зато што им је то породична крсна слава. Туге, зато што је баш на тај, у јесен 1991. њихов син и брат Живомир Јелић погинуо на вуковарском ратишту.
-Судбина је хтела да на највећи породични празник, крсну славу, морамо и да се радујемо и да тугујемо. Како Србин да се не радује и не осећа свечано на своју крсну славу, а како да не осети тугу кад зна да је баш на тај дан изгубио рођеног брата – каже Живорад Јелић.
У Другом светском рату Живомирова и Живорадова мајка Бранка Јелић (сада већ покојна) изгубила је оца, а у ратовима који су деведесетих вођени на развалинама СФРЈ остала је без једног од двојице синова које је изродила у браку са својим мужем Савом.
Њеног оца Божидара Живановића убили су гелери бомби којима су 6. априла 1941. године Немци засули Београд, а њеног млађег сина Живомира убили су гелери граната којима су Хрвати 14. новембра 1991. године засули положаје резервиста ЈНА из Велике Плане у Церићу код Винковаца.
Отац је страдао првог дана Хитлерове агресије на Краљевину Југославију, син на породичну крсну славу Јелића, Светог Козму и Дамјана.
- Осим мог брата још двојица војника су славила Свете Враче, па су се договорили да тог дана припреме ручак за себе и своје најближе саборце. Брат је кувао неко јело, стајао је крај шпорета. Пошто је у кући била врућина скинуо је шлем – каже Живорад.
Изненада, како смрт, посебно на ратишту, обично долази, испред куће је пала граната. Гелер је ушао кроз врата и Живомира погодио у главу. На месту је остао мртав.
Иста граната убила је Ђорђија Мићовића из Велике Плане и још једног младића из Младеновца, којег је рат затекао на одслужењу редовног војног рока.
Тужну вест из Церића прва је чула Живомирова снаха Радмила.
- Дан после несреће раније сам изашла с посла, дошла кући и села да ручам. По навици, слушала сам Радио Јасеницу. И чујем где кажу да су у јучерашњим борбама погинули војници међу којима је и мој девер.
Негде у исто време камен туге се навалио и на Живорадове груди.
- Био сам у Лозовику. У повратку зауставља ме Бране Тирнанић, звани Белац, да га повезем. Он ми каже да је чуо да сам остао без брата. Прво дођем кући, па одем у Смедеревску Паланку. Тамо ми кажу да они о томе ништа не знају. Касније сам схватио да нису имали снаге да ми кажу истину, лакше им је било да тај непријатни посао обави неко други.
До одласка на ратиште Живомир је радио на одржавању „Напретковог“ млина на Савановцу. Када је у јесен 1991. године почела мобилизација, нашао се у плањанском батаљону који је упућен у БиХ. План је био да батаљон буде употребљен на ратишту у Западној Славонији или на Банији.
СРПСКА ЗАБЛУДА О ФРАНЦУСКОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ: Ово је ИСТИНА о Великом рату
Мало због стања у јединици, мало због неодлучности команде ЈНА око њене употребе, јединица је стигла само до Нове Тополе у Лијевче пољу, код Бањалуке.
После десетак дана натезања, дошло је до побуне војника и јединица се из БиХ вратила путем којим је и дошла, а да ратиште није ни видела.
- Неколико дана су били код куће, а онда су их поново мобилисали – сећа се Живорад. – Били су на војној вежби, а десетог дана, био је 17. октобар, послали су их на ратиште. Живомир је уочи одласка долазио у Крњево, окупао се и пресвукао, завршио неке најнеодложније послове око куће и отишао. Овај пут у Источну Славонију, на пут без повратка.
Крњевци су се на достојан начин одужили свом једином комшији који је погинуо у ратовима од 1991. до 1999. године. Улица у којој се налази кућа Живомира Јелића сада носи његово име.
- Мајка нам је тада била много болесна, молила је брата да не иде, али његово осећање дужности да брани српски народ у Хрватској од усташа и судбина били су јачи од мајчиних молби.
Живомир је пет година живео у браку са Златицом. Нажалост, нису имали деце.
