ПОЗДРАВ СА КАЈМАКЧАЛАНА: Овде су четници и Албанци заједно гинули за слободу Србије (ФОТО)
Поход на највиши врх планине Ниџа, место где су Срби заједно са Албанцима гинули за слободу.
На пут ка Кајмакчалану полазимо са обале Егејског мора. Пре поласка, Дејан Павковић, власник мотела Крњево, предлаже да прошетамо до оближњег мола. Он воли море и често говори да ће се "под старе дане" преселити у Солун. Мени је море досадно, безлично. Бескрајна монотона водурина, обично са сиромашним видиком. Једино што ми је на мору лепо то је шум мањих таласа који у сутон запљускују обалу. Али и тај угођај покваре комарци. Планински потоци и мање речице, са бистром водом, белушавим слаповима и шумом шуме око себе су већ нешто друго.
СВЕТСКИ ДАН ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ - MOZZART ДОНИРАО БЕОГРАЂАНИМА ИНОВАТИВНИ ПРЕЧИШЋИВАЧ ВАЗДУХА!
ПЉУСАК ПОТОПИО ВРАЊЕ: Снажно невреме паралисало улице града, саобраћај обустављен (ВИДЕО)
ЗАЈЕДНО СУ ОСТВАРИЛИ САН: Нишлија је освојио срце лепе Тајланђанке, али им је корона потпуно ПОРЕМЕТИЛА планове и ВРАТИЛА их у Ниш
На плажи затичемо згодну Гркињу, како боса шета по песку. Пристаје да је фотографишем, уз услов да нигде не објављујем. Шта ћу, пристајем. Правим серију лепих снимака. У позадини њене савршене фигуре две палме и пучина, која бљешти од преламања зрака сунца, које се управо помаља на хоризонту. Зачудо, зна шта се догодило на Кајмакчалану и инсистира да јој пошаљем и фотографије са планине.
Чека нас пут од око 100 километара и успон од 2.524 метра. Грци тврде да је планина пре Првог светског рата била висока 2.552 метара али да је у септембру 1916. године српска артиљерија „срубила“ за тридесетак метара. Прецизније, француска артиљерија под српском командом. Која је, пре него што је пешадија Дринске дивизије кренула у напад, више од 24 сата тукла врх планине. На чијем врху се у то време налазила граница Краљевине Србије и Грчке.
Претходна два пута долазили смо из правца Битоља и Флорине, преко села Горничево, у чијем рејону је српска војска однела једну од првих победа на Ниџи, планинском масиву чији средишњи део заузима Кајмакчалан. Сад се на планину пењемо из супротног правца, од града Едеса. Дужим али знатно мање успоритим путем. У равници, крај пута њиве засађене кукурузом. Са првим успонима око пута засади трешања. Толико их је да чудом не можемо да се начудимо како Грци успеју да их оберу.
Уз пут губимо време тражећи право дрво које би нам послужило као јарбол за српску заставу коју носимо са собом. Дрвљади има али шта вреди кад немамо чиме да га одсечемо. Чакија коју Дејан Писаревић Писко носи у комплету који му је остао из некадашњег службовања у полицији је толико тупа да за њу не важи она Његошева да ће „у рукама Мандушића Вука свака пушка бити убојита“. Ни кору не може честито да огули. Павковић, увек спреман за шалу, обећава да ће одмах после повратка у Србију нашем сапутнику купити „нормалну чакију, да се више не брукамо“.
Са нама је и Марко Маринковић, млади лекар из Дома здравља у Великој Плани, који је до сада обавио више од 8.500 прегледа пацијената који су сумњали да су заражени короном. И упркос свакодневном контакту са зараженима, у загушљивој ординацију, кроз коју је дневно пролазило и по више од сто људи, није се заразио.
Вожњу завршавамо код скијашког центра Ворас, на две хиљаде метара надморске висине. Три зграде, у једној се налази ресторан, који не ради. Затичемо двојицу млађих људи , од којих тражимо да нам позајме неку мотку на коју можемо натаћи заставу. Кажу да немају ништа. Нудимо им и новац, неће ни да чују.
Кад су видели колико нам је стало и да са собом носимо и цвеће, које ћемо полижити на спомен-костурницу у којој почивају посмртни остаци српских војника, односно да нисмо „обични“ планинари, разлетели су се све док нам нису нашли метар и по дугу дрвену мотку. Лепо обрађену, као да је прављена за ношење заставе. Кажу, то је поклон, да на наша будућа „ходочасничка“ путовања идемо како царски ваља и требује.
По обичају, на успон крећем у „Тигровим“ гуменим опанцима, војничкој кошуљи некадашње Милиције Крајине, коју ми је у Книну поклонио Милан Мартић и са војничком транспортном врећом некадашње ЈНА. У коју стављамо само пола литра ракије и пола литра воде. Храну не носимо. Њих тројица су доручковала а мени је некако глупо да на свето место, тамо где су српски јунаци гинули гладни и жедни, идем наждеран.
Дан леп. У даљини, на рубу хоризонта, изнад Олимпа и албанских планина, гомилају се облаци али како су сувише далеко, а нема ветра, сигурни смо да ће нас сунце и испратити са планине. Чије су падине прекривене теписима цвећа. Највише је жутог цвета, којем нико од нас не зна име, те љубичастих и жућкасто-белих љубичица.
Фотографишем сваки нови цвет на који наиђемо, са намером да објавим и репортажу, којој сам већ смислио и наслов: цветови Кајмакчалана. Цветови мало другачији од осталих. Никли су из земље која је натопљена крвљу српског народа. А шаренило цвећа и камења употпуњују местимични наноси снега, који се још нису истопили. Температура је десетак степени, идеално за пешачење.
На овим пространим косама, које се дижу две хиљаде метара над морем, у Првом светском рату водиле су се велике битке, у којима је погинуло и рањено на хиљада српских и бугарских војника. По неким изворима, у Кајмакчаланској бици погинуло је 800 српских војника и 30 официра, по другим било је чак 4.500 погинулих. Како год, бугарски губици су били још већи.
Српска офанзива је почела 14. септембра 1916. године. Између осталих, ударну снагу, која је имала задатак да пробије прву линију бугарске одбране, чинили су четници под командом Војводе Вука Поповића и албански жандарми под командом Есадс паше Топтанија.
У следеће две седмице водиће се љути бој, врх планине Свети Илија ће више пута прелазити из руку у руке, да би га 30. септембра српска војска неповратно освојила. Брат Димитрија Туцовића је у свом дневнику записао да су ровови које су освојили били пуни мртвих и рањених бугарских војника, чије је јауке било језиво слушати. У јуришу за живот Србије Есад паша је рањен а војвода Вук се растао са животом.
Видик се отвара и све је лепши. На југу Олимп. На западу, према Охриду и Албанији, прави зид од планина. Између њих и Кајмакчалана се опружила Пелагонија, велика равница на чијем западном делу, под Пелистером, се назиру обриси некадашњег конзулског града Битоља.
На северу и североистоку виде се македонске планине, које је српска војска два пута прегазила. Једном надирући према југу, други пут надирући према северу. Једном их ослобађајући од Турака и Албанаца, други пут од Бугара, Шваба и Аустро-Угара. Први пут у Првом балканском рату, када је након победе у Кумановској бици, турску војску терала до Ђевђелије и Флорине. Други пут у Другом светском рату, кад је кренула у јуриш према окупираном Београду.
Пењемо се полако, уживајући у величанственом погледу, мирису цвећа и тишини, коју прекида само цвркут шева, које трепере изнад цветних ливада. Као да сам у завичају и да шетам Купрешким пољем. Како је пролеће свуда исто. Као што су исти и људи.
За ове две године, колико путујемо, није се догодило да се попнермо на неку планину или посетимо знаменито место из српске историје а да не сретнемо и по неку девојку. Два Дејана предвиђају да ће данашњи дан бити изузетак. Ја сам оптимиста, нудим и опкладу.
После сат и по времена лаганог хода савладали смо успон и стигли на пространу зараван. На чијем рубу наилазимо на први ред бугарских ровова. Прилаз врху планине са југа и запада, одакле су очекивали напад, Бугари су опасали са три реда ровова. Положај су тако утврдили и били толико убеђени да је неосвојив да су га назвали Борисов град. По свом цару. Са своје стране, Срби су врх планине међу собом назвали капијом слободе.
Бог свети зна колико је времена и зноја требало Бугарима да ископају ровове. Планина је буквално саздана од камених плоча, које су испод танког слоја земље наслагане једна преко друге, па је ровове било могуће копати само изваљујући једну по једну плочу. Једина добра ствар код тих плоча јесте што су се оне веће могле користити и за покривање ровова. А какав је терен у питању најбоље говори чињеница да су и после више од 100 година, ветрова, зима, снегова и урушавања, плећа планине и даље ишарана линијама ровова. Који би се и данас могли користити као добар заклон од пешадијске ватре.
Још неколико минута пешачења и угледали смо капелу која је по наређењу краља Александра Карађорђевића саграђена на врху планине. За покој души његових погинулих војника и официра. Бело окречена црквица, посвећена светом Илији, спрам плавог небеског свода изгледа као лабуд.
Стотинак метара ниже, према западу, на заравни, изграђена је спомен костурница, у коју су похрањени посмртни остаци погинулих српских војника, који су сакупљени по овом планинском пространству. Рачуна се да на планини и око ње има педесетак групних и појединачних гробних места српских ратника. За већину њих се више и не зна.
Неколико стотина метара испод врха у сусрет нам долазе две девојке. Планинарке из Немачке. Оне су се попеле гребеном из правца Ђевђелије и сад се враћају назад. Знатижељне су због заставе и цвећа које носимо. Марко им укратко објашњава значај који Кајмакчалан и битка која је на њему вођена имају за српски народ.
После у капели видим да су запалиле и свећу за покој души погинулих српских војника. Леп хришћански гест. Можда су и њихови прадедови били у оне две немачке дивизије које су стигле на Солунски фронт да ојачају своје аустро-угарске савезнике.
Пред капелом затичемо и једног Немца. И њему смо одржали краће предавање из историје али смо се у разговоруз ипак више задржали на фудбалу. И подсећању на фудбалску репрезентацију његове земље са Светског првенства 1974. године, чију су окосницу чинили Сеп Мајер, Франц Бекенбауер, Фогст, Ули Хенес и Герд Милер. Покушавам да се уз његову помоћ сетим целе екипе, али се испоставило да он зна мање од мене. На моје чуђење због свог „незнања“ објашњава да је рођен две године пре одржавања првенства.
Капела је у много лошијем стању него прошли пут. Тешка улазна врата пала, једва се отварају. Право од њих већ расклимано постоље на којем се налази књига утисака, две хемијске оловке и неколико икона. Поред њега крипта, нешто као већа дводелна мермерна посуда, у којој је, по његовој жељи, било сахрањено срце великог пријатеља српског народа, чувеног швајцарског публицисте, лекара и криминолога Арчибалда Рајса. У Другом светском рату Бугари су срце украли.
Около, уз зидове капеле, поређано је мноштво мањих икона. Има их тридесет, четрдесет. Испод њих протрчава и цијуче неколико мишева. Један, очигледно навикао на посетиоце, од којих на планини остане и хране за њих и не бежи, већ нас из ћошка мирно гледа својим знатижељним окицама.
На поду распакован пакет са неколико стотина свећа. Неко изнео и оставио да посетиоци могу да их запале за покој душе погинулих војника. Многе нагрижене од мишева.
У књигу утисака уписујемо и потписујемо следећи текст: Неустрашивим српским јунацима, српским соколовима, победницима Кајмакчаланске битке, најславније битке Првог светског рата, захвални потомци. Вечна вам слава и хвала. Општина Велика Плана. Општина Купрес, Република Српска. 5. јун 2021. године.
Видик око нас је нестваран, па немилице снимамо мобилним телефонима. Да показујемо пријатељима и да нама остане за успомену. Не доживљавају се овакви доживљаји често.
Мада на оближњој табли пише упозорење да је то забрањено, након полагања цвећа и одавање поште палим ратницима, отворио сам метални поклопац и спустио се у костурницу. То је просторија величине, можда, пет са четири метра, дубока око три метра. Уза зидове су постављене металне сталаже, на које су наслагане кости покојника. Груписане су по врсти. Посебно лобање, посебно бутне кости, посебно кости руку...
Испод самог поклопца дно је прекривено тањим слојем воде. Последица отапања снега и киша. Срећом нема мишева. Гласно сам се помолио богу за покој њихове душе, захвалио им се на жртви за отаџбину а на Павковићево инсистирање по просторији сам пролио и једну чашу ракије.
-То су све наши људи из Шумадије, Подриња и Поморавља. Они више воле да овде у туђини осете мирис шумадијске шљивовице и кроз то мирис свог завичаја него да смо им донели сто букета цвећа.
Када сам изашао из гробнице, наздравили смо за покој душе покојника, загрлили се и отпевали песме „Мој Милане кад у војску пођеш“ и „Ој Мораво моје село равно“. Ако су осетили мирис шљивовице и видели српску тробојку, ред је да чују и српску песму. Можда баш ону са којом су их сеоске девојке, сестре и драгане, из завичаја испратиле. У рат и смрт. Туго моја.
Спомен костурница је од белог гранита. На њој је правоугаони затворени ковчег, на који је краљ Александар уклесао следећу посвету:
-Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.
Освајање Кајмакчалана, највишег врха на планинском масиву Ниџе, је највећа победа српске војске у историји. По размерама, по величини ангажованих снага и жртвама, било је већих битака али ни једна победа се не може мерити са овом, извојеваном небу под облацима. Ни она на Церу, ни она на Колубари, ни она на Куманову, ни она на Битољу.... Јер после њих уследили су тешки порази и велико страдање. Пропаст војске, народа, државе..
А овде је једна поражена војска, за коју је непријатељ мислио да је уништена, да више не постоји, васкрсла из мочвара код Драча и плавих гробница крај Крфа и Вида, васкрсла из костију више од 100.000 сабораца страдалих у повлачењу преко Албаније, страдалих од глади и болести и кренула на јуриш у поробљену отаџбину. Који се завршио победом.
На овом вису, на овом камену, српски војник је после чемера у туђини дугог десет месеци, први пут поново ступио на тло своје Србије. На вечичанствен начин. У бици код Вердена француски официри су храбрили своје војнике причама у којима је описивано јунаштво које је српска војска показала на Кајмакчалану.
Сваки излазак на ову планину ја искористим да са ње снесем што више – камења. Које поклањам пријатељима. Јер сматрам да је сваком Србину који држи до традиције лепо да у својој кући, у свом стану, има камен са Кајмакчалана. Данас сам снео пуну транспортну врећу. Кад сам дошао кући, вага је показала 21 килограм. А на Ворасу, како Грци зову планину, постоје две врсте камења. Бели гранит, по којем кад је вани израсту зелени лишајеви и неко камење које светлуца на сунцу као да је посуто сребрном прашином.
Уз камење, свако од нас се кући вратио и са неким гелером заосталим из битке. Које није тешко пронаћи. Грчка влада је планину прогласила за музеј на отвореном, али тај музеј није ни прописно обележен а камоли заштићен. Па планинари осим камења кући односе гелере, чахуре метака и друге ситнице заостале из тих драматичних догађаја а које црна земља још увек није сакрила. Још већи је проблем што су Кајмакчалан и овде извојевана победа „сакривени“ у српској историји. У школама се она помиње спорадично.
На врху планине је постојао и споменик у виду спомен-плоче палим бугарским војницима, коју су у мају 2016. поставили припадници бугарске армије. Само неколико месеци касније, 24. септембра, на дан независности Бугарске, македонски новинар је плочу стукао маљем. Уз видео снимање. Свој поступак је објаснио следећим речима:
-Мисија је у потпуности завршена. Незаконито постављена бетонска плоча од стране бугарских криминалаца у потпуности је уништена и претворена у прах.
Најлепши и најтрајнији споменик јунацима из септембра 2016. године подигао је мостарски песник Алекса Шантић, стиховима своје песме Кајмакчалан:
Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!
Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве –
Србине, стани! Овде леже они!
