ПОЗДРАВ ИЗ МАНАСТИРА РАВАНИЦЕ: Задужбина и вечни дом кнеза Лазара (ФОТО)
Црква и манастирски комплекс су паљени и рушени више пута а најтеже су страдали од почетка Бечког рата 1677. године до Велике сеобе коју је 1690. организовао Арсеније Чарнојевић.
У манастиру Манасија код Деспотовца нас дочекује замандаљена велика капија. Како ни после двадесетак минута чекања из светиње окружене високим кулама није било ни гласа, пада договор да посетимо Раваницу.
Волонтери у доба короне - ко су људи који су без страха стали уз државу и народ
Велика Плана је од данас лепша: Поплочан центар града и урађен нови водовод (ФОТО)
ИЗЈАСНИО СЕ И ДОКТОР СТЕФАНОВИЋ: Отворено рекао шта је њему важно код вакцине
Пут између Деспотовца и Ћуприје је у солидном стању а води преко благо заталасаних коса, окупаних децембарским сунцем. Ведро је па је поглед на долину Велике Мораве и тамо даље према западу необично јасан.
У Ћуприји примећујем једну промену од мог последњег доласка - на кружном току на уласку у град дочекује нас споменик кнезу Лазару, висок 15 метара. Унутрашњи круг кружног тога озидан је белим каменом, па све оставља добар визуелни утисак.
Крећемо за испруженом Лазаревом руком, која показује правац Раванице. Лево од нас остаје брдо Иванковац, са спомен комплексом подигнутим у част српских устаника из Првог српског устанка који су ту 18. августа 1805. Године, под командом вожда Карађорђа, Петра Добрњца Миленка Стојковића, Кара Стевана из Прова, Стевана Синђелића и Пауља Матејића одбили двадесет напада и извојевали велику победу над турском силом и ордијом, под командом Хафиз Мустафе-паше, која је кренула да покори побуњену Србадију.
Књиге и сачувани записи из тог времена тврде да је Турака било 15.000 а устаника из Пожаревачке и Ресавске нахије између шест и седам хиљада, да је нападача погинуло чак 10.000 а Срба мање од 1.000.
Пре битке је Хафиз паша, који ће у боју погинути, послао Србима преговараче да га пропусте без битке, обећавајући Миленку Стојковићу положај кнеза. Кад је понуда одбијена а најстарији Турчин запретио "а Хафиза је силна војка, он ће на зор проћи", Стојковић је одговорио овако: Може преко моје и моји војника мртви глава, али док један жив траје, проћи му овуда не дам. А Бог праведној страни помаже.
Након проласка кроз рударско Сење, улазимо у, с једне стране каменити, кањон Раванице где нас после неколико стотина метара дочекује и истоимени манастир. Задужбина коју је Лазар Хребљановић подигао између 1375. и 1377. године а у коју су пет година после Боја на Косову пренети његови посмртни остаци. Где почивају и данас.
На паркингу затичемо три аутомобила и једну мученицу која, шибана хладним ветром, продаје мед и ракију. Нисмо пробали али флаше и тегле делују лепо, "брендирано".
Црква је закључана али продавница сувенира није. У њој нас дочекује млада монахиња, која касније откључава и светињу. Препуну трагова вековног страдања. Већина фресака на зидовима, које су осликане уочи Косовске битке, је скоро у потпуности уништена. Али и такве, а можда баш зато што су такве, изазивају снажан дојам. Симболизују страдање манастира али и целог српског народа у борби за одбрану своје слободе и вере.
Божијом вољом или игром судбине, међу очуваним траговима тог вакта и земана је и ктиторска композиција на којој су кнез Лазар, кнегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.
Црква и манастирски комплекс су паљени и рушени више пута а најтеже су страдали од почетка Бечког рата 1677. године до Велике сеобе коју је 1690. организовао Арсеније Чарнојевић. Када су и мошти кнеза Лазара привремено пренете у избеглиштво. Прво у Сент Андреју а касније на Фрушку гору.
Потписивање Пожаревачког мира 1718. жив је дочекао само један раванички монах, јероманах Стефан Даскал, који је пожурио назад у окупирану отаџбину и под окриље напуштене светиње. Записао је да је Раваницу нашао "пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху". Западни део цркве био је у развалинама, по цркви беше изникло дрвеће.
При том и ранијим дивљачким насртајима исламских освајача зид око манастира је одолео али је већина од седам на њему подигнутих кула порушена или тешко оштећена.
У мору трагова страдалништва и хришћанских реликвија, највећи утисак оставља ковчег испред леве стране олтара са посмртним остацима кнеза бесмртнога. Ваљда једног од најомиљенијих српских владара и светитеља.
Његове мошти су у Србију враћене 1942. године, кад су похрањене у Саборној цркви у Београду. Синод СПЦ је 1954. године донео одлуку да се кнежеви остаци пренесу у Раваницу али је та одлука спроведена тек 1989. године. У склопу обележавања 600 година Боја на Косову, у којем је, заједно са другим витезовима, свом роду оставио величанствени духовни аманет, честити кнез се вратио кући у Раваницу.
