ПОЗДРАВ ИЗ МАНАСТИРА СВЕТИ РОМАН: У овој светињи почива срце грофа Вронског, љубавника Ане Карањине
Према "Ани Карењиној", најпревођенијем роману светске књижевности, након што се његова љубавница Карењина бацила под воз, гроф Вронски се пријавио у добровољце и отишао у рат у Србију.
Већина манастира у Србији подигнута је у време династије Немањића. Међу малобројним манастирима који су подигнути пре Стефана Немање и његових наследника је и манастир Роман, на десној обали Јужне Мораве, покрај пута који повезује варошицу Ражањ и Крушевац.
Први сачувани писани траг о овој светињи потиче из 1011. године. То је хрисовуља цара Василија Другог, у којој се манастир помиње под именом Свентеромон. То упућује на закључак да је манастир саграђен у првом миленијуму што га чини једном од најстаријих хришћанских богомоља у српским земљама.
Данас је општеприхваћено мишљење да манастир потиче из деветог века. Осим по далековечности далекој, манастир је у јавности, не само међу верницима, надалеко познат по две знамените личности које су у њему сахрањене: светом Роману Синаиту и руском пуковнику Николају Рајевском, по чијој судбини је Толстој измислио грофа Вронског, главног јунака "Ане Карењине", једног од најбољих романа светске књижевности.
МОМЦИ И ДЕВОЈКЕ, СВАКА ЧАСТ! Оно што запослени у Меридиану раде за своју Србију је за велико поштовање
Осмех и срећа за сву децу која имају аутизам: Ево колико нова одлука значи родитељима
ДР ТИОДОРОВИЋ: Пензионери, будите пример дисциплине као и досад што сте били
Пуковник Рајевски је, као добровољни изасланик руског цара Александра Другог Романова, у Србију дошао 1867. године. Да за потребе српске владе извиди територије са којима је Србија граничила а које су се налазиле под турском окупацијом. Са задатком да процени најбољу стратегију одбране младе краљевине у случају да је Турска нападне и одабере најбоље правце напада, у случају да се крене у рат за ослобађање окупираних српских територија у јужној Србији, на Косову и у Босни.
Девет година касније поново је дошао у Србију, која се нашла у рату с Турском. Са собом је довео 3.000 добровољаца да браћи помогну да се, под командом генерала Чарњејева, одбране од турске офанзиве.
Пуковник Рајевски је командовао српском војском у боју на Шуматовцу, кад су одбијени, ако су записали хроничари, "небројени напади од стране Турака".
О жестини битака сведочи податак да је тих дана на моравском фронту погинуло 9.000 српских и руских војника (међу њима и најмање 31 руски официр).
Рајевски је погинуо 20. августа 1876. године код села Горњи Адровац, недалеко од Алексинца. Био је задивљен изгледом, духовношћу и историјом манастира Светог Романа, па је замолио да, уколико погине, његово срце буде сахрањено поред манастира.
Кад су мајка и сестра пуковника Рајевског дошле по његове посмртне остатке, испуниле су жељу храброг ратника. Тело је однето и сахрањено у Украјини, која је тада била део руске царевине а срце је остало у земљи коју је љубио као своју Русију.
Према "Ани Карењиној", најпревођенијем роману светске књижевности, након што се његова љубавница Карењина бацила под воз, гроф Вронски се пријавио у добровољце и отишао у рат у Србију.
О Роману Синаиту и његовом животу се мало зна. Чак постоје две теорије о времену његовог живљења, међу којима је разлика од скоро пет векова. По првој, у питању је ученик светог Климента Охридског, који је у Србију и долину Мораве дошао из Охрида, 888. године, заједно са Прохором Пчињским, Јованом Рилским, Јоакимом Осоговским и Гаврилом Лесновским. Да, као просветитељи, проповедају и шире хришћанство међу Србима.
По другој, много вероватнијој, свети Роман је један од монаха, следбеника солунског чудотворца Григорија Паламе, који су у Србију дошли са Свете горе и Синајске горе, у време владавине кнеза Лазара Хребљановића. Како год, неспорна је чињеница да је светитељ службовао у манастиру, да је у њему сахрањен и да ту почивају његови посмртни остаци.
Књиге старославне из доба средњовековне Србије веле да је манастир материјално добро стајао. Велико манастирско богатство помиње се у једној хиландарској повељи из 1381. године. Из истог документа се да закључити да је манастир, због шуме која окружује њега и оближње село Прасковче, још у средњем веку био и лечилиште, у којем су здравље покушавали да нађу душевни болесници.
У вековима дугог постојања, посебно у време кад је Србија била окупирана од некрста, манастир Свети Роман је више пута пљачкан, спаљиван и обнављан. Зна се да је манастирска црква обновљена 1377. године. Једни извори обнову приписују кнезу Лазару, други управнику његове ергеле. Наиме, у простору око манастира био је смештен део коњице тадашње српске кнежевине, па Турци у својим документима манастир помињу под именом Коњица.
Највеће страдање светиња, чију окосницу чини црква посвећена Благовестима пресвете Богородице, доживела је у аустријско-турском рату 1716-1718. године, кад је "срушена до темеља". Обновио је 1795. године извесни Ђорђе Пиле. Да постане ктитор мотивисало га је то што је боравећи на том месту излечио неку бољку од које се био опасно разболео. Део живописа, који је сачуван, потиче из те године а нови живопис осликан је 1831. године. Од последње деценије 18. века манастир више није страдавао и има садашњи изглед.
У једном турском документу из 1498. године пише да манасир има много земље а да у њему службују два калуђера. Аустроугарски путописац Феликс Емануел Каниц је 1893. године записао да манастир има 200 хектара земље ( 82 хектара ораница и ливада, три хектара воћњака и винограда и 115 хектара шуме), две воденице на Морави и годишњи приход од 6.000 динара.
Једна од ообености прелепог манастира јесте и камени звоник висок 12 метара, сазидан на три нивоа, са три звона, од којих је једно поклон Милоша Обреновића. У време Првог српског устанка, манасир је претворен у болницу, где су највише лечени рањеници са Делиграда. У српско-турском рату 1877.
Турци су манастир гађали топовима. Једна граната, испаљена са Ђуниског виса, погодила је олтарску апсиду али није експлодирала. Касније испражњена од експлозива, граната се и данас налази на месту где се заглавила.
У Првом светском рату у манастиру су била смештена ратна сирочад. Чак и после повлачења српске војске у Албанију у манастиру је остало педесетак дечака и исто толико девојчица, о којима су бринули јеромонаси Михаило Поповић и Мојсије Бранкович.
Кад су Србију 1944. године заузели (по многима, окупирали) Тито и комунисти, манастиру је одузета скоро сва материјална имовина. Чиме му је, у душама истинских верника, она духовна још више узвишена.
У СРБИЈИ РАСТЕ БРОЈ ЗАРАЖЕНИХ: Још 445 потврђених случајева на COVID-19, четири особе изгубиле живот
Преминуо нулти пацијент из Новог Пазара: Заразу је ширио док је играо шах и домине
КОРОНА УШЛА У ЈОШ ЈЕДАН ДОМ ЗА СТАРЕ: Вирусом заражене 43 особе у Смедереву
ОВО ЈОШ НИСТЕ ВИДЕЛИ: Деда из Ваљева се разголитио и сунча се на улици, а полиција му не може ништа (ФОТО)
ОТКРИВЕНО КАКО ЈЕ КОРОНА УШЛА У ГЕРОНТОЛОШКИ ЦЕНТАР У НИШУ: Ево шта је права истина
