ПОЗДРАВ ИЗ ТРАВНИКА: Нема Иве Андрића, а нема ни Срба

На ауто-путу од Сарајева до Зенице, кроз „муслимански“ део Федерације изненађујуће редак саобраћај  али од скретања према Травнику и уласку у „хрватски“ део дејтонске БиХ аутомобила је све више. Промичу лепи крајолици, промичу лепа села...У већини њих до последњег рата живели су и Срби, у десетинама њих били су једино или већинско становништво. Данас тамо нема ни једног Србина. О њиховом постојању сведоче сам још покоји остаци запаљених кућа, које власници још нису успели или из ината нису хтели да продају.

Села срушена, цркве срушене, воћњаци посечени, међе преоране, гробља у коров зарасла.

У Витезу и Новој Били километарске колоне аутомобила, као у сред Сарајева. Продавачица воћа поред пута ми објашњава да је тако сваке недеље, јер навали народ у Витез, градић који је захваљујући понајвише трговинском ланцу ФИС постао прави шопинг центар овог дела Босне.

По доласку у Травник прво свраћам до родне куће српског нобеловца Иве Андрића. Из неког разлога, можда зато што је недеља поподне, кућа је затворена за посетиоце. Правим неколико фотографија и размишљам о судбини великог књижевника, око којег се отимају Срби, Хрвати и муслимани. Католик, рођен и одрастао у исламском окружењу и поимању живота, определио се да се врати својим коренима и изјашњава као Србин.

Међу бившим Србима, који су примили ислам, они разумни Андрића сматрају великим писцем. Они неразумни га оптужују да је својим књигама, посебно романом На Дрини ћуприја, нанео више зла муслиманима него четници. Зато што се дрзнуо да о Турцима и времену њихове окупације БиХ пише онако како је писао. Уместо да их је представио као ослободиоце и просветитеље. Управо Андрићева судбина и његов животни пут су најбољи пример колико су границе између три народа с једне стране танане и непрепознатљиве, а с друге стране дубоке као кањон Дрине.

На уској и стрмој улици код православне цркве мусави дечкић игра се са фудбалском лоптом.
-Да чујем, како се зове будући фудбалер?
-Ја сам Роналдо.
-Знаш ли ко су Сафет Сушић и Асим Ферхатовић?
-Немам појма.
-Не можеш да будеш добар фудбалер ако немаш појма о Сафету и Асиму. Питај оца, он ће ти објаснити.

Црква закључана. Иза цркве узвишење на чијим падинама се налази гробље. У сусрет ми долази млада и лепа жена.
-Помаже бог.
-Добар дан.
-Има ли овде Срба?
-Има.
-Како могу да нађем неког од њих.
-Управо си нашао. Ја сам Српкиња.

Упознајемо се. Каже да је судија, ради у Основном суду у Травнику.  Дошла је заједно са мајком, да запале свеће на гробовима својих ближњих.

Срба у Травнику је мало. Нико их не дира, већа је нетрпељивост између друга два народа. И у старом везирском граду се показало да заједничка мржња католика и муслимана према православљу и „србочетничком агресору“ није довољна за међусобну љубав и поштовање.

У цркви има свештеник, али је негде изишао. Гробље запуштено. Ни мање, ни више него стотине других српских гробаља по Босни и Крајини. Поједине крстове нагризао зуб времена, неки се неповратно накривили,  само је питање времена кад ће пасти, трећи уморни од узалудног чекања да им неко дође, тамјаном их окади и око њих коров почупа,  на црну земљу прилегли  али ме радује да нема трагова насиља.

Шетам између гробница и читам натписе на нагробним споменицима, крстим се и молим богу за спокој њихове душе. Ко зна кад им је последњи пут неко дошао. Неко из далеког света избегличког. Из Бањалуке, Београда, Аустралије, из Торонта, са Новог Зеланда...

Уочи последњег рата у Травнику и околини живело је скоро 10.000 Срба. По попису из 1991. било их је 7.777 али се претпоставља да је међу 5.000 оних који су се изјаснили као Југословени и остали  било подједнако Срба и муслимана. Хрвати су се ретко изјашњавали као Југословени. Сада је у граду испод Влашића око 450 Срба. Мање од један одсто.

У врх гробља затичем средњовечну жену и младића.
-Помаже бог.
-Дао бог добро.
-Да ли сте Срби?
-Хрвати. Син и ја дошли да запалимо свећу нашој некадашњој комшиници. Српкињи. Данас јој је слава, па ето ми дошли.
-Хвала вам и од мене. А који је данас светац?
-Света Марија Египћанка.
-Недостају ли Срби у Травнику?
-Недостају. Живели смо лепо. Недостају и Хрвати. И нас је све мање. Заправо, недостају сви добри људи који су отишли одавде. Проклети рат. А могу замислити колико њима мученицима расутим по белом свету недостаје наш град.

Црква Успења пресвете Богородице подигнута је 1854. године, недалеко од корита Лашве, на земљишту које је поклонио угледни Травничанин Шемсибег Ибрахимпашић Кукавчић. Светиња је 1911. године надограђена, а 1923. у Сплиту јој је изливено садашње звоно. Од 1927. до 1940. унутрашњост цркве осликавао је академски сликар Роман Петровић.

У Другом светском рату над Србима у Травнику и околини Хрвати, уз не малу помоћ муслимана, починили су велике покоље. Као и у свим другим деловима БиХ. Док су верници у колонама, често целе породице, вођени на клање, црква је делила судбину својих верника. Претворена је у магацин у који су усташе скупљале ствари избеглих и убијених Срба. Иконостас цркве је порушен и продат локалним муслиманима за огрев. Богослужбене књиге су спаљене, неке ствари су продате на лицитацији а део икона и инвентара су травнички Цигани развлачили по улицама.

После сат и по настављам пут према Доњем Вакуфу и Бугојну. Још дуго, на хоризонту ме прати планински венац Влашића. Гледам окомите стеновите стране које се обарају према Травнику и присећам се љутих битака које су српска и муслиманска војска од 1992. до 1995. водиле на тој планини. Посебно у зиму између 1994. и 1995. године, кад је 1943. метра висока планина била окована дубоким снежним наносима а температура се спуштала и до минус 30.

Присећам се да је моје прво кодно име у рату било „Влашић“. Кад смо 6. априла 1992. године из Благаја кренули да ослободимо Купрес, у који је дан раније упала војска из Хрватске, добио сам шифрарник за радио везу и командовање у којем сам био назван по овој босанској планини.

На Комару застајем да попијем пиће у ресторану који је неко саградио на врху овог врлетног превоја. Уз који се тешко попети и лети а камоли кад Кочићева мећава запуше. Не свраћам због пића, већ због једног од најпознатијих српских певача Недељка Билкића, мог земљака из Бугојна. И једне од најлепших народних песама бивше нам Југославије, Има једна крчма ноћу у планини.

Давне 1968. године Билкић је једне ноћи са друштвом седео у кафани која се налазила на овом месту. Босански севдах, весело друштво, пиће а највише згодна и лепа конобарица Мара учинили су своје и чувени Бугојанац је  (како је касније причао) за пет минута, написао стихове песме која ће постати балканска кафанска химна. И његов заштитни знак.

-Конобар.
-Изволите.
-Донеси ми вињак.И ако може једна музичка жеља.
-Ако имамо, може.
-Има једна крчма у планини.
-Немамо то.
-Требало би да имате. А неће ли сметати ако је ја пустим на мобилном?
-Наравно да неће.

Са телефона се, као река носталгије и успомена, нижу стихови:

Има једна крчма у планини,
Виде јој се свијетла ноћу у даљини
Ко то пали свијеће и по крчми шеће
То је лијепа Мара, кћи старог крчмара
Па ми жеља дође, то у срцу кријем
Бона Маро, ја због тебе пијем

Ја слушам, пијем своје пиће и погледом милујем падине Комара и крајолике ускопаљске долине, планинске врхове изнад Доњег Вакуфа, Бугојна и Купреса, над којима се нижу беле лађе и размишљам о људској пролазности. Ко је пре само неколико деценија могао да замисли да у кафани на Комару путник намерник неће моћи да чује песму „Има једна крчма у планини“. Да Срба неће бити у Доњем Вакуфу и Бугојну. Да ће комшије Хрвати и муслимани, који су се ко зна колико пута веселили и напили уз песме Недељка Билкића, срушити његову кућу у Чипуљићу, а да ће он тугу за завичајем лечити дугим шетњама по београдским улицама, у друштву са Анђелком Вучићем, својим комшијом из Чипуљића.

Вероватно из те туге настала је још једна чувена Билкићева песма:
-Нећу лека, ни лекаре,
Зовите ми неимаре
Сазидајте мост без краја
Мост до мога завичаја.