ПОЗДРАВ СА МИЏОРА (2.169) НА СТАРОЈ ПЛАНИНИ: Највиши врх слободне Србије (ФОТО)
Ова планина је прави рај за истинске љубитеље природе
На пут према Нишу, са циљем да се попнемо на Стару планину и њен највиши врх Миџор (2.169),
крећем заједно са Дејаном Павковићем. Главна нам је брига да ли ће нас време послужити. Да не буде
кише или велике оморине, која сужава хоризонт.
Да ли сте знали да Стара Планина ИМА СКОРО 100 ВОДОПАДА? Неки од њих ће вас ОСТАВИТИ БЕЗ ДАХА (ФОТО)
Најстрашнија клетва у Срба: За све је карактеристична једна ствар, али не и за ову, она се изговара овако
СУТРА ЈЕ ОГЊЕНА МАРИЈА: Ово никако НЕМОЈТЕ да радите, а ако вам се неки младић допада ВАЖНО је да знате следеће
На излазу из Ниша за Пирот, скрећемо лево за Сврљиг, после којег пут који је у добром стању,
углавном иде кроз ненасељене пределе. Пролазимо кроз Калну, једно од ретких насеља у овом делу
Србије које успева да издржи борбу са све мањим рађањем деце и све алармантнијим миграцијама
становништва према Нишу и Београду.
Али ако је судити по ретким пролазницима у центру насеља и бројним старим кућама око пута,
облепљеним иловачом, које су пред рушењем, али и подацима о пописима становништва, које Дејан
проналази на интернету, Калну чека судбина већине сличних места у Источној и Југоисточној Србији
која су одавно жељна људи. Највише наде у опстанак живота на овим просторима мештани полажу у
изградњу ски-центра Стара планина и зимски туризам.
Према Бабином Зубу (1.758), у чијем подножју се налазе истоимени планинарски дом и скијашки
центар, пут вијуга кањоном Црновршке реке, кроз појасеве четинарске и букове шуме, кроз коју ту и
тамо пенушају бистри потоци. Ређају се села Иновац, Вртовац, Балта Бериловац...
Понегде око пута куће са апартманима за издавање а на кривини где креће последњи велики успон
према Бабином зубу никло је право викенд насеље. На неколико места панои са натписима којима се
позива на забрану изградње малих хидроелектрана на потоцима Старе планине, које су поставили
активисти еколошких покрета.
Планинарски дом Бабин врх и истоимене стене изнад њега заиста делују лепо. Дејан би да у дому
попије своју јутарњу кафу, али попушта пред мојим аргументом да је боље да не губимо време. Пићемо
кад се вратимо.
Од мотела, који се налази на 1.550 метара надморске висине, после неколико стотина метара шетње
кроз високу шуму, у којој пут пресеца бистри поточић, избијамо на пропланак на којем се налази
кафана. Са врха чуке која се издиже изнад кафане спуштају се скијашка стаза и ски лифт, који
"нестају" у котлини из које смо се попели.
Испред нас гола планина са неколико врхова. Конобар објашњава да је највиши врх који се види
Миџор. Изгледа близу, на дохват руке. Нас двојица коментаришемо да ћемо се брзо испети, он
одмахује главом. Каже да има седам и по километара пешачења и 600 метара успона.
Нисмо одмакли пола сата кад су из Бугарске, од које нас дели само једна котлина, почели да се
провлаче праменови густе магле, која је убрзо прекрила целу планину. Видљивост је двадесет-
тридесет метара. Али уздамо се у хировито планинско време и да ће се магла повући нагло као што се
и навукла. Кад се то догодило ми смо већ били прешли пола пута а пред нама су почели да се отварају
лепи и далеки видици. У Србију и Бугарску, али и према Македонији и врховима Јужних Карпата у
Румунији.
Стаза је једна од лакших којима сам се пењао. Коловозни пут, утабан точковима теренских
аутомобила, нема великих стрмина, већ се постепено диже према врху планине. Који се скоро све
време види тако да ни највећем аматеру не треба водич, нити може да залута. С тим што се врх стално
чини као да је ту, али никако да се стигне до њега.
Да није две мање деонице, од неколико стотина матара, на којима су планинске бујице ископале
канале, до врха планине би се, пажљивом вожњом, могло и у обичним путничким аутомобилима,
којима је дно мало више одигнуто од земље.
На седлу планине којим се пењемо нема шуме. Понеко закржљало дрво и приземни џбунови, који
подсећају на боровњаке. Али зато монотонију околине разбијају "крпе" заосталог снега, око којег су
изникле читаве ливаде плавог шафрана.
На бугарској страни планина се нагло обара у котлину из које допире шум реке Лом, која извире испод
самог врха Миџора и обарајући се низ стрмину прави велику буку. Све док се не спусти у долину
којом одмиче до насеља Стари Лом.
У долини ветар неуморно ковитла маглу, чије праменове повремено изгони и до самог врха планине.
Пре последње четвртине маршуте, напуштамо пут, који постепено завија уз планину и крећемо право
према врху. Након тог последњег успона, пут нас води уз граничну линију између Србије и Бугарске,
обележену бетонским стубовима.
На врху планине затичемо једног Бугарина. Он је из Монтане, општине којој припада велики део
Старе планине и Миџора. Међутим, сам врх са Србијом дели општина Видин. Комшија прича да се на
наш заједнички врх пење и по десетак пута годишње. Воли видике који се отварају пред погледом са
планинских висова а овај му је најближи. Добро говори српски. Каже да смо исти народ и да је грех
што смо међусобно ратовали.
Међусобно се нудимо ракијом. Без обзира на корону пијемо из флаше. Ваљда неће на ракију. Батко
изјављује да је наша боља, али и његова говори више језика. Пристижу и тројица младића Срба, који су
пре неколико дана кренули из Зајечара, с циљем да препешаче све до тромеђе између Бугарске, Србије
и Македоније. Своје путовање снимају дроном.
Испод самог врха налази се већа зараван чији је мањи део још увек прекривен дебелим снегом. Око
снега, али и свуда около бескрајна поља плавог шафрана, коју у разним деловима бивше Југославије
називају каћунком, прнђушом или брнђушом. Невероватно лепа слика у мени изазива плиму
одушевљења.
Зовем родитеље на Купресу. Јавља се мајка. Кажем јој где се налазим и усхићено описујем околне
пејзаже. Чуди се откуд прнђуша на тој висини. Обећавам да ћу следеће седмице доћи у родни крај па
ће све видети на фотографијама. Умрла је два дана касније, пола сата након мог доласка.
У непосредној близини Миџора, који је без планина на привремено окупираном Косову и Метохији,
највиши врх Републике Србије, налази се још неколико врхова високих око 2.000 метара: Жаркова
чука (1.848), Прилепски врх (1.906), Тупанар (1.959) и Дупљак (2.032), друга највиша тачка српског дела
Старе планине. Ко има воље и иоле добру физичку кондицију на све ове врхове може да се испне у
једном дану.
У повратку сусрећемо неколико групица планинара. По доласку до планинарског дома частимо се са
по једним хладним пивом. Особље се жали да је гостију мало. Чак и од планинара који долазе мало
њих свраћа јер се људи плаше короне, па избегавају места где би могло бити окупљања.
У Кални скрећемо на југ, према Пироту. Пут нас води долином Стањинске реке. Преко Темске
улазимо у Пиротску долину. Последњи пут сам овуда пролазио у септембру 1980. године кад сам се
враћао са одслужења војног рока. Пејзаш се много променио а највећу промену унела је изградња
ауто-пута према Нишу, уређење корита Нишаве и нове хале које су моћне светске компаније подигле у
индустријској зони, кроз коју се улази у Пирот.
Град у којем сам чврсто веровао у братство и јединство југословенских народа, будућност Југославије
и снагу ЈНА. Град војничких снова и дугих шетњи кејом поред Нишаве са једном Слађаном.
"БОРИТЕ СЕ ЗА ВАЗДУХ КАО ДА СЕ ПЕЊЕТЕ НА ХИМАЛАЈЕ: Стефан из Куршумлије лавовски се борио против вируса
БЕСМРТНИ ВИТЕЗ СА КОШАРА: Горан је страдао покушавајући да спасе другове, метак му је пресекао аорту као нож
БАКА МИЛЕНА ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА ЈЕ СИМБОЛ ЗА УПОРНОСТ: Удовица, надничарка, цео век са српом у рукама
ПРИРОДА СЕ НАЧИСТО ЗБУНИЛА: Усред лета у Тополи процветале јабуке, као да је рано пролеће (ФОТО)
На стрмој стени, у пећини налази се испосница Светог Саве: Људи су за њену изградњу материјал носили на леђима (ФОТО)
