ОВО ЈЕ ПРИЧА О ЧУВЕНОМ СТОЛЕТУ: Београд плаче за омиљеним продавцем пљескавица, деца су га обожавала

О доброти овог човека писао је Београђанин Давор Милошевић, који је имао прилике да упозна Столета и о њему, само након првог контакта, напише песму. Иако је планирано да песма о њему и његовом киоску доспе до њега, то се нажалост није десило. Због тога је Давор, сада, након смрти свог комшије одлучио да песму "Столевање" објави јавно.

Објаву Давора преносимо у целости.

Јуче је умро Столе. Човек који је последње године свог живота провео у киоску испред наше школе у крају. Деца су га обожавала. Знао је свако дете по имену. Пре неколико месеци сам свратио на пљескавицу, први и последњи пут код њега. Тада сам у даху и написао следећи текст. Од тада сам планирао да га одштампам и дам ћери да му однесе папире. Скроз сам заборавио. Понекад бисмо се сетили да то треба да урадимо, али опет никад нисмо. Неважније ствари су нас спречавале. Сада више не постоји прилика за то, али остаје прича о Столету да вечно сведочи о величини малог човека, и да је за доброту неопходно само велико срце.

Пријела ми се пљескавица. Али реално, мени се пљескавица увек једе. Нисам због тога свратио код Столета на једну пуњену. Није међу најбољим које сам јео у животу, али је услуга врхунска. А, она је важнија за угоститељски објекат од пуког производа. Због ње сам и свратио. Због приче о Столету... А, она је једна од најбољих које сам у животу добио.

Следи прича Столевање, о столовању 'краља' Столета.

"Столе држи киоск са пљескавицама, виршлама, сендвичима, чипсевима и соковима... Знате, један од оних што их има испред сваке школе. То није новост, нити ишта посебно. Столе дође ујутру пре првих ђака, и оде последњи, много касније него деца која увече дођу у школу ради тренинга. Тако да, деца имају утисак као да је он заправо увек ту, и да чува њих и њихову школу.

Но, ни ово све није заправо ништа посебно, зар не. Оно шта Столета издваја од свих осталих продаваца овог типа, јесте то што он деци зна имена. Свако дете по имену. Свако. За многе зна и шта најчешће купују, за неке чак и које прилоге у пљескавицу стављају. Но, ни то није нека посебност, баш... Па добро, јесте, али није највреднији део ове приче. И, цене су врло пристојне. Потпуно реалне. Такорећи - на граници исплативости пословања. Па ни то није важно у овој причи.

Оно шта је заиста важно, је то што се Столе према деци понаша као човек, и од њих очекује исто. Труди се да им свима упамти имена, а она му узвраћају тако што и она сва знају његово. И, то поштовање траје заувек. Чак и онда када одавно напусте клупе ОШ "Седам секретара СКОЈ" односно сада ОШ "Лаза Костић" у Блоку 23, на Новом Београду.

Поред тога што се Столе према њима односи као човек према људима, он их учи да то и буду. Како је то могуће изградити васпитни сегмент обичног свакодневног трговања, и то не баш здравом храном и пићем?

-Код њега сам присуствовао правом часу-

Једноставно, трговина се заснива, бар некада јесте, на основној особини људскости - поверењу, односно поштењу.

Седео сам само неколико минута у башти Столетовог угоститељског објекта. Тек толико да прождерем укусну пуњену, још увек врелу од ужарене плотне... И, присуствовах и за тако кратко време, правом часу, да не кажем - предавању људскости. Јер, учење и васпитавање није ништа друго до - предавање другима вредности, које да би други од нас усвојили, морамо пре свега ми сами поседовати.

Тако, наилази мајка са дечицом. Деца желе сокиће и грицкалице...

Весело скакућу и цвркућу на раном јесењем сунцу касне летње јачине. Узимају све шта желе. Мама забринуто пита - може ли се платити картицом? Столе каже - нажалост не, али нема везе... Носите, па ћете донети... Госпођа одбија, али Столе инсистира. Важна су деца, и порука која им се шаље. Ако неко има поверења у тебе, ти му га врати и увек мораш дати да би имало шта да ти се врати.

У том долази још један дечак, жели сок, али нема новац. Каже Столе - 'узми, попиј. Донећеш новац сутра. Ако се сетиш...' А, зна да хоће. Јер, тако их је научио... да могу добити све док не забораве да се одуже.

Свака част учитељима и наставницима у школама, али ето, и ван ње се можемо научити најважнијим лекцијама. Само човек може васпитати човека. А, како децу васпитавамо, такву будућност имамо...

Зато свратите код Столета. Уживаћете сигурно, чак иако ништа не поједете и не попијете. Свратите бар на порцију људскости... Пријаће вам!", написао је Милошевић М. Davor.sya

Извор: Србија Данас/Блиц